Kad smo se vratili na Akademiju Ian mi je rekao da ga sačekam kod stepenica. Uradila sam kako je rekao, naslonila sam se na zid i čekala. Svi su se vratili u svoje sobe. Ostala sam sama na hodniku, samo je odjednom zavladala tišina. Gde li je Ian? Ne mogu stajati ovde sa haljinom. Ne želim da je on vidi. To sto nije bio sa nama, nego otišao sa Nikom je ospalo dobro, taman može da vidi moju haljinu na dan bala.
Lena je kupil puder rozu haljinu, lepršava je, ali ne tako balska kao moja. Gornji deo je prekriven sa cirkonima, neki su bili beli a neki rozi, poredjani vodoravno. Rekla je da neće pokazati Brendonu, on joj je partner. Jeste da se njihova veza protivi svim pravilima, ali im je direktorka dopustila.

" Kori" Ian je dolazio iz pravca direktorkine kancelarije.

" Gde si do sada?" pravila sam se ljutito, ali ne mogu se naljutiti na njega.

" Izvini, ali sam na kraju ipak došao" prišao mi je uz osmeh i spustio svoje slatke usne na moje. Uzvratila sam mu poljubac, a on me je čvrsto stegao i privukao sebi. Nedostajao mi je zbog svih ovih patroliranja oko Akademije.

" Ne izvinjavaj se, uredu je. Upravo si se odužio" tiho sam rekla.

" Nisam još." namignuo mi je i izvadio malu duguljastu kutijicu, crvene boje sa belom šlokičavom mašnom.
Ptužio mi je " Izvoli, ovo je poklon za našu godišnjicu."

Uzela sam kutiju iz njegove ruke "Hvala ti puno" otvorila sam je i ugledala narukvicu, na kojoj su bila uzastopno zakacena tri priveska, srce, mesec i zvezda. Narukvica je bila prelepa. Zagrlila sam ga, samo što mi nisu suze krenule od sreće.

" Gnječiš me, znači da ti se svidja" nasmejao se i podigao me u vazduh, a zatim spustio na zemlju.

" Da, puno mi se svidja. Prelepa je, ali ja tebi nisam ništa kupila" složila sam tužnu facu.

" Nije bitno, nije mi potreban poklon. Važno je da si ti pored meni." osmehnuo mi se tako slatko, izgledao je kao mali dečačić.

" Izgleda da ću večeras da patroliram. Tako da sutra popodne..." prošao mi je prstima po obrazu " ti i ja, mali piknik, ali unutra zbog velike hladnoće. Smisliću nešto. Bićemo sami" poljubio me je na blic. " Idem da se obučem, celu noć ću biti napolje."

" Jedva čekam sutrašnji ručak. " uzvratila sam mu poljubac i uhvatila ga za ruku, da bi zajedno krenuli na sprat.

" I ja isto, napokon da imamo vreme za nas" peli smo se uz stepenice, veoma polako.

" Da, samo sam to čekala. Takodje ćemo provesti vreme na balu. Zajedno." osmehnula sam mu se, stigli smo na drugi sprat, sada je vreme za rastanak.

" Tako je, ali ipak bal će biti malo drugačiji. Čeka nas nešto" nakrivio je glavu na stranu i napravio tužnu facu.

" Već sam zaboravila na to, ali ipak ima da napravimo posebno veče" poljubila sam ga strasno, kao da je ovo zadnji put, a zatim se polako odvojila od njega " Idi, zakasnićeš "

" Vidimo se" okrenuo se i uputio se na sprat. Nisam se nikada popela gore, za razliku od njih koji su bili na ovom spratu, ali ne ulaze u sobu. Osim nekih koji su kršili pravilo.

Ja sam se uputila u svoju sobu sa sve kesom u ruci. Dobro je da nije video haljinu, a ni ja nisam videla njegovo odelo. Uvek nosi školsku uniformu, nisam imala prilike da ga vidim u odelu. Samo u trenerci koju je sada nosio, ali široka je, kao i gornji deo. Izgledao je kao sportista, ali pitam se kako izgleda kada se skocka. Moraću da sačekam bal.
Otvorila sam vrata i ušla u sobu. Lena se ispružila na krevet, a haljina je bola pored nje stavljena na krevet van kese. Ko god da udje u sobu može da je vidi.

" Dobila sam poklon od Iana" stavila sam kesu na krevet i pokazala joj narukvicu. " Mogla bi da skloniš tu haljinu"

" Kako je lepa" skocila je sa krebeta i otela mi je iz ruke " Ma skloniću je, nego mani moju haljinu. Narukvica je savršena. Baš lepo od njega"

" Jako mi se svidja." rekla sam i uzela joj iz ruke. Narukvica je bila srebrna, jedino i srebro volim. Stavila sam ke na komodu, staviću je za bal. Pre toga je neću nositi.
Kesu sa haljinom i cipelama sam stavila u regal, ne želim da stoji van regala, ne želim da neko vidi. Za sada samo Lena i Silvio znaju kako haljina izgleda. A kada smo kod Silvia, nisam ga videla od kada smo ušli u autobus. Gde li je nestao? Još kad se setim onoga u butiku. Ne znam šta me spopalo. Zašto sam uopšte onako odreagovala i dodirivala ga. Nisam očekivala tako nešto od sebe.

" Videla sam da si dodirivala Silvia" Lena je stajala iza mene, preplašila me je. " Šta se to desilo izmedju vas, i nemoj da me ležeš znam šta sam videla" Nisam znala da je videla to. O čoveče, to je bilo loše, ali nisam mogla da se suzdržim. Ali zašto?

" Pa, pitala sam ga nešto i onda je on uzeo moju ruku i naslonio je na svoje grudi. Nisam osetila otkucaje njegovog srca, malo sam se zanela i eto.." ubrzano sam počela da dišem jer sam joj sve ovi rekla u jednom dahu " Srećna, to je sve. Nije se ništa desilo i ne postavljaj mi nikakva pitanja za njega"

" Okej, ne ljuti se, samo se čudno ponašate vas dvoje" osmehnula se "Ubijala me je radoznalost"

" Ne ljutim se, samo ne želim da pričam o njemu na taj način. Imam Iana" osmehnula sam se " Umirem od gladi, idemo na večeru. Dobro je da su pomerili inače bi crkla od gladi"

" Idemo" uhvatila me je za ruku i povukla prema vratima.

* * *

Sinoć sam se toliko najela, da me je stomak boleo celu noć. Sada sam na zadnjem času, imam matematiku. Ne mogu više da slušam profesora. Lena nije došla na ovaj čas, izgleda da se opet izvukla. Sedela sam pored Silvia. Nisam ni pratila na času,  glava mi je bila na klupi, spavalo mi se. Profesor me je dva puta opomenuo, ali ipak ponovi spisgim glavu kada prestane da obraća pažnju na mene. Glava me boli od jutros, a i osećam se malaksalo. Izgleda da ću da se prehladim. Samo ne danas, sutra nam je bal, ne smem biti bolesna. Hoću da budem u svom udobnom krevetu i da spavam. Malo sam se zakašljala, grebanje ugrlu je postalo jako nepodnošljivo, ali nisam mislila da će tako brzo da se pogorša.

" Kori, jesi li dobro?" upitao me je Silvio zabrinuto.

Pogledala sam ga sa osmehom " Da naravno, odlično sam"

" Bleda si" stavio mi je ruku na čelo "Ti imaš temperaturu" obratio se profesoru " Izvinite, moram da odvedem Korinu u ambulantu"

" Odvedi je " rekao je profesor i pogledao me " Mogli ste odmah da mi kažete da vam nije dobro, a ne da spavate na času"

" Izvinite zbog toga" rekla sam promuklo. Ustala sam sa stolice i krenula prema vratima. Silvio je išao pored mene, nosio je moje knjige u ruci.
Izašli smo iz učionice i produžili hosnikom do ambulante.

" Nemam temperaturu, odlično se osećam" rekla sam i nakašljala se, ovaj kašalj postaje iritantan.

" Imaš temperaturu i otićićeš u ambulantu. Nema rasprave." gledao me je ozbiljno.

" Dobro" rekla sam oborivši glavu, još malo pa smo kod ambulante. Ne volim doktore, samo se nadam da neću dobiti inekcije. Mrzim igle.

Silvio je otvorio vrata i pustio me da prva udjem u ambulantu. Mala prostorija sa tri kreveta koja su se nalazila skroz do desnog zida. Sa leve strane je bio sto i vetrina.

" Ko se od vas dvoje ne oseća dobro?" okrenuli smo se i ugledala medicinsku sestru. Nosila je farmerice i crvenu košulju, a preko je imala beli doktorski mantil. Kosa joj je skupljena u rep i imala je naočare na glavi. Moglo bi se reći da ima oko tridesetak godina. Mlada je.

" Ona" rekao je Silvio i pokazao na mene.

" Dodji, da te pregledam" rekla je medicinska sestra.

" Kori, idem da obavestim direktorku da si ovde. Ne bih da dobojemo kaznu zbog izostanka sa časa" oshnuo se.
Nekako deluje drugačije. Njegov pogled je od juče nesto tužan. Pitam se šta je sa njim? Samo sam mu klimnula glavom, nisam ništa rekla.
Izašao je iz ambulante, čula sam korake kako se polako udaljavaju.

" Sedi" pokazala mi je na krevet. Uradila sam kako mi je rekla. Izgleda da nema nošta od Ianovog i mog zajedničkog ručka. Počela je da me pregleda, samo se nadam da mi neće dati inekcije. Uradila sam sve što mi je rekla. I ona je veštica, osećam prisistvo veštice. Tako da je to ona, energija joj je velika. Izgleda da je i ona moćna.

" Kori, da li si dobro?" Ian je uleteo u ambulantu, veoma zabrinut.

" Dobro sam" osmehnula sam se kada sam ga ugledala.

" Sreo sam Silvia, rekao je da si ovde" prišao mi je " Šta je njemu? Primetio sam da je nekako odsutan i zamišljen"

" Ne znam sta ke sa njim. Primetila sam i ja da je odsutan nekako." umirila sam se kada mi je sestra stavila toplomer ispod miške " Izvini"

" Zašto?" zbunjeno me je gledao.

" Izgleda da sam stvarno prehladjena i neće biti našeg zajedničkog ručka" tužno sam ga pogledala.

" O, ne brini. Smisliću nešto. Odližićemo ga onda za sutra popodne. Pre nego što počne apremanje za bal." poljubio me je u čelo.

Toplomer je zapišta i sestra ga je uzela " Imaš temperaturu. Ostaćeš ovde dok je ne snizimo. Sada se odmori, ostaviću vas. Na stolu su ti lekovi i čaša vode" nasmešila se sestra i izašla. Ja ne znam ni kako se ona zove.

" Sutra, obavezno" rekla sam uz osmeh.

Ustao je i doneo mi je lekobe i vodu "Popi lek, onda idem da vidim kad sutra patroliram i vraćam se. Važi?"

Uzela sam jedan lek i vratila mu ostalo, uzela sam gutljaj vode da bih ga progutala i dala Ianu čašu " Važi"
Vratio je lekove i čašu na sto, pa se uputio prema vratima. Izašao je napolje, sada sam sama. Ovde je potpuna tišina. Legla sam, nekako se osećam slabo, stvarno bi bilo bolje da se odmorim. Onda će mi biti bolje, samo da se snizi temperatira, sutra je bal i moram da budem zdrava. Napolje sam čula korake koji su se zaustavili ispred ambulante. Izgleda da je Ian baš brz, nisam znala da je tako brzo obavio to što je hteo. Ali kada su se vrata otvorila, pojavio se Silvio, a ne Ian.

" Rekao sam dorektorki. Sve je uredu" osmehnuo se blago, ali pogled mu ke bio nekako tužan.

" Okej, hvala" nasmešila sam se.

" Nema na čemu" prišao mi je i seo na krevet " Kako se osećaš?"

" Malaksalo, ali biću bolje" uzdahnula sam. Oci mi se zatvaraju, spana sam, san bi mi dobro došao.

" Sećaš se opklade?" upitao me je. Tako je, izgubila sam opkladu sada moram da odgovorim iskreno na neko njegovo pitanje. Kakvo li je pitanje? Zaboravila sam na to, samo da ne postavi neko  teško na koje ne mogu da odgovorim.

" De sećam se" pogledala sam ga nervozno.

" Pa nisam hteoda postavim neko glupo pitanje, ali me zanima šta bi ti uradila" nasmešio se i udahnuo, izgleda da je nedvozan " Da je neko, ko ti je drag u nevolji, a da si ti jedina osoba koja može da pomogne, da li bi pomogla?"

Gledal sam ga zbunjeno, nisam očekivala ovakvo pitanje. " Zašto si postavio ovakvo pitanje?"

" Ja sam vampir, a vampiri nikad ne znaju da li rade nešto pogrešno ili ne. Uradili bi sve samo za sebe i svoje potrebe. Ne obraćaju pažnju na druge i da li povredjuju nekog. Pa me zanima, tvoke razmišljanje. Razmišljanje osobe koja je živa i koja je imala ljubav porodice, jer je ja nisam nikada imao. " gledao me je tako tužno, nekako mi se srce slamalo zbog njega. Ne znam kroz šta je on prolazio, ali nije dobro.

" Pa, ja bih pomogla sigurno. Ako sam jedina koja može da pomogne, sve bih učinila za svkog o koga mi je stali. Šta god to bilo upitanju. Pa makar me i koštalo života, ker znam da bi te osobe do kojih mi je stalo učinile isto za mene" osmehnula sam se. Gledao me je nekako srećno, kao da je čekao ovakav odgovor.

" Hvaa na odgovoru" ustao je "Moram da obavim nešto, a i bolje da me Ian ne zatekne ovde" nasmešio mi se i izašao.

Šta li se njemu mota po glavi? Sigurno ga je neko povredio čim ima tako tužan pogled koji pokušava da sakrije, ali mu me ide.

----------------------------------

Evo nastavka. Nema baš neku  akciju, ostavljam zanimljivije delove za sledeći nastavak. Sada počinje akcija i misterija koju ja volim da odužim. Nadam se da će vam se svideti dalja radnja priče. 😊