Silueta nam se približavala.Mama je postajala sve napetija. Kada se silueta približila kući na oko 100m ,mogao sam da mu vidim lice. Bio je to čovek od oko 40 godina, kao i moja majka. Najčudnije mi je bilo što je mnogo ličio na mene, ustvari ja na njega. Jedina razlika između nas dvojice, bar u izgledu, su bile oči. Ja sam imao oči na majku, tu nežni smeđu koja se presijavala u zelenim tonovima, a on je imao crvene oči, koje su isijavale neku čudnu slabu svetlost. Stao je ispred trema i gledao nas. Bože, kako je bio zastrašujuće ! Stajao je i nemo nas gledao dugo, ne znam koliko je prošlo. To bi trajalo u nedogled da se moja majka nije smirila i pitala ga drsko:

-Šta ti sad hoćeš? !

-Moja draga Lara, od kad te nisam video...-rekao je dubokim jezivim glasom.

-Ne odugovlači, nego reci zašto si ovde !

-Ajoj , još uvek imaš taj svoj vatreni temperament. A i još uvek si tako lepa, ako smem da primetim. Kao da su besmrtna, uopšte ne stariš...

-Nemoj da mu laskaš,demonu jedan. Neću sto puta da te pitam jedno te isto! Zašto si došao?-postala je nestrpljiva.

-To je oduvek bio problem kod tebe. Oduvek si bila tako nestrpljiva...A kad pomisliš da smo mogli da izbegnemo ove neprijatnosti i sa budemo srećna porodica...

-Već sam ti rekla šta mislim u vezi toga. Ili reci šta imaš i idi, ili ću da zovem policiju.

-Hahah,još uvek imaš dobar smisao za humor! Šta meni može vaša vesna ljudska policija!?Ako ne dotaknu,svaka im čast. Nego, zaista odugovlačim... Rećiću ti zašto sam došao. Došao dambda uzmem ono što meni pripada.

-Tebi ovde ništa ne pripada. Ovde ave pripada meni i mojoj porodici!

-Baš to i tražim. Jedno os njih je i moja porodica. Samo, nisi mi dala da vidim sina baš dugo. Poslednji put sam ga video kad je imao osam godina, jel tako?

-To ti je ujedno bio i posledni put da su ga video u životu.

-Zaista tako misliš? -pitao je, približio se i uhvatio je za ruku. -Hajde da me pravimo scene pred decom, nego mi samo lepo odgovori.

-Rekoh ti da nema šanse!

-Dobro, onda leži drugačije...

Samo to je rekao, a mama je vrisnula. On ju je držao samo za ruku, ali sam tačno znao šta radi .Isto ono što sam ja uradio Azuru pre neki dan. Hteo sam da joj pomognem, ali kako? A još ne je i Rej držao da ne napravim neku glupost. Nije imalo šanse da se otmem,pa sam ponovo uradio isto kao i ovaj ludak.

-Jaoooo!Šta si ti uradio?! Boli! -jaukao je Rej, što je privuklo Redovu pažnju pa ju je pustio i ona je pala na pod.

-Što ne napadneš nekog ko može da ti se suprotstavi, kukavico?-viknuo sam da bih ga izazvao.

-Hah, tvoja ljudska polovina te čini tako naivnim. -smeškao se.

Šta?! Provalio je sve čim me je video?

-Sigurno se pitaš kako sam to zaključio .

Šta je sa ovim tipom? On to čita moje misli?

-Da, čitam ti misli...-odgovorio je iako ja nisam ništa pitao-Možeš i ti. Svako ko pripada našem svetu to može.

-Čekaj, možeš da koristiš sve moći ovde?

-Naravno da mogu. Svaki demon može da koristi sve svoje moći bilo gde. Ja i ti pripadamo mnogo jačih vrsti od svih.

-Zašto stalno pominješ mene?!Ja nisam kao ti! Ovo je moj svet i moja vrsta.

-Kao što rekoh, zbog ljudske polovine si tako naivan. Što je se pre odrekneš, biće ti lakše.

-Čega da se odreknem?

-Svoje ljudske strane. Demonske strane ne možeš da se odrekneš, ali ljudske možeš.

-Zašto bih ti uradio?

-Bilo bi to mnogo lakše da živiš sa tim. Mislim, ro je tvoja odluka, ali ako želiš,ja mogu da ti pomognem.

-Neka hvala, meni je odlično ovako.

-Hm, neće još dugo.. .

-Kako to misliš?

-Videćeš. Očekujem da se nađemo za par dana.

-Rekoh ti da neću.

-Predomislićeš se ti do tad.

Onda je izgovorio neke čudne reči i nestao, a mene je počeo da boli vrat. Bolelo je čak više nego kad me je onaj vampir ujeo.Izgleda da me je bolelo tamo gde je beleg. Nešto se čudno dešavalo. Počelo je sa mi se muti. Osećao aam kao da u meni gori neka vatra. Što je taj osećaj bio jači, manje me je boleo vrat. Konačno je prestalo.. .Hvala bogu! Ali, kakav je ovo osećaj. Pao sam na kolena. Prišao mu je Rej da bi mi pomogao da ustanem.

-Jesi dobro ,batice?-pitao me je.

Sad sam shvatio taj čudan osećaj. Bio je to jak bes. Nešto ne je teralo da nekog povredim.Ne znam koga, ali je osećaj bio užasno jak. Zašto ne nestane?! Počeo je da me preuzima. Osećao sam se kao da me neko drži, da kontroliše sve moje pokrete. Rej me.je uhvatio za ruku, a ja sam ga gurnuo. Bilo je to jače od mene. Nisam uspevao da se oduprem.

-Rekse, šta ti je? -pitao je on.-Nešto ti je čudno sa očima. Skroz su crvene.

Šta?! Kako crvene? Kao Redove? Ne mogu da verujem! Da nije on mene pretvorio u demona? Roksi je videla da se čudno ponašam,pa nam je prišla i zagrlila me:

-Ne brini ništa, ljubavi, sve će biti u redu. -rekla je nežno pokušavajući da me smiri.

Ali, nije uspela. Još uvek mi je bilo isto. Nešto ne je teralo da je povredim. Imao sam brišusovu želju da ti uradim. Udarao sam se u glavu da bi to prestalo, ali ništa od toga. Ta stvar me je preuzela. Nisam više mogao da se borim sa njom.

-Ne. -rekao sam tiho. -Ništa neće biti u redu...

Uhvatio sam je za vrat i podigao je sa zemlje. Bože,od kad sam tako jak?

-Rekse, šta to radiš? -pitala me je bezpomoćno boreći se za vazduh.

Reči su same izlazile iz mene. Nisam mogao da kontrolišem govor.

-Ono što sam trebao odavno da uradim. -odgovorio sam tiho i drugu ruku joj stavio na rame. Jauknula je. Iako nisam kontrolisao sam sebe, bio sam svestan šta radim. Dobro sa mnom znao taj osećaj berline u rukama. Ali, taj osećaj se proširio na celo telo. Osećao sam se kao da san pun te vatre koja treba da izađe.Ubio bih je da me nije sprečio hal tip udarac u potiljak. Poslednje što sam video pre nego pr-to sam se onesvestio je bila Ešli koja je držala deo flaše koju je upravo polomila o mogu glavu.Ne sećam se ničeg posle toga. Ko zna koliko je prošlo od kad se to desilo. Koliko li nisam bio svestan. Dva minuta, dva dana, dve godine? Nisam znao. Sećam se da sam, kad sam otvorio oči,video celu moju porodicu i ostale koji su malopre bili tu kako me gledaju zabrinuto.

-Evo ga, probudio se. -rekla je Ešli sa olakšanjem-Ne brini ništa, Reksi,bićeš ok. Bože, uplašila sam se da te nisam ubila.

Hteo sam da se nasmejem, ali nisam mogao. Nisam imao snage. Pokušao sam da pomerim ruke, ali mi to nisam moga, ali me zbog umora, već zato što si bile vezane. Još nisam kapirao šta se malopre desilo. Još uvek sam osećao bol u vratu, ali me toliki. Poslednjim atomima snage sam se pridigao i seo normalno na dvosed na kom sam di tad ležao.

-Sine, bolje lezi,biće ti lakše. -rekla mu je mama zabrinuto.

-Ne mogu bre po ceo da bi da ležim. Nije ni ništa, samo blaga vrtoglavica. Možda i bol u vratu, ali mi nije ništa ozbiljno.

-Kako ništa ozbiljno?! Ubio bi Roksi da te Ešli nije udarila u glavu! -počeo je sa viče Rej.

-Nemoj da se deteš na njega, nije on kriv!Kriv je onaj ludak, ko zna šta mu je uradio. -strogo mu je rekla mama.

-Znam ja da nije on kriv,ali nije baš da nije ništa ozbiljno.-odgovorio joj je Rej vidno zabrinut.

Ovaj put se mama obratila Gardijanu i Azuru:

-Vi dolazite iz istog sveta kao i Red. Sigurno znate nešto o tome.

-Izvinite, ali me znamo. -odgovorio joj je Gardijan uzdahnuvši,a onda ,kao da se setio nečeg-Ali, znam ko zna. Hajde, moramo da požurimo.

-Gde?-pitala je Ešli nestrpljivo.

-Do mog starog prijatelja. Ko će više da zna o demonima nego lovac na njih, a još direktor škole za lovce.

-Lovci na demone?!Mislim da su ti,druže, skrenuo. Mi to nemamo ovde. -rekao mi je Rej.

-Nije ni čudo da obični ljudi ne znaju za to. Za tu školu znaju samo oni koji tamo rade i uče. Hajde,idemo!

Ušli smo u Roksina kola. Išli smo ja,ona, Gardijan, Azur i Rej. Mama i Ešli su ostale kući, a Kris i Bastijon su rešili da ostanu da ih čuvaju ako se Red vrati, mada nema neke vajde od toga. Stigli smo ispred jedne velike zgrade. Često sam prolazio pored te zgrade, ali nikad nisam prolazio. To je bila samo još jedna zgrada u ovom velikom gradu, tako da se nisam baš zanimao za nju,bar do sad. Izašli smo iz kola i krenuli ka zgradi, kad me je na par metara od ulaza zaustavio nekakav nevidljiv zid. Što je najčudnije,svi ostali su prošli, ali ja nisam mogao. Tek kad su bili na vratima, Tek je primetio da sam zaostao, pa mi je doviknuo:

-Rekse, ne izmotavaj se, nego kreći!

-Džabe se trudi,-rekao je Gardijan-ne može da prođe. Oko zgrade je zid koji ne propušta demone i polu-demone. Sačekaj tu, Rekse, ne udaljavaju se.

Šta sam mogao? Samo sa sedim i čekam...

Ray's pov

Ulazimo u veliku zgradu. Čudno je što Reks ne može da prođe kroz onaj nevidljivi zid .Mislim, dosta puta sam gledao te fantasy filmove, ali nikad nisam mislio da ću učestvovati u jednom. Nas četvoro smo stali ispred recepcije. Recepcije!? Pa šta je ovo? Hotel? Brate,ovo postaje sve čudnije.Prvo se Reks odjednom pojavi pred napon vratima, iako je pre tri dana proglašen mrtvim. Onda, sa njim su ovi čudni tipovi, koji si sad da mnom. Izgledaju kao vanzemaljci, sa tim belim očima i crnim kosom. I kakva im je to čudna bela odeća? A ti je i taj Red, za kog mama kaže da je Rekaov ćale.Šta se sad setio da dođe?! Nema šanse da mi on oduzme mog baticu!Sva ta pitanja su mu se vrzmala po glavi kad smo čuli glas sa recepcije:

-Izvolite?

-Dobar dan. -počeo je onaj stariji ludak koji nas je i doveo ovde. -Tražimo direktora.

-Izvinite, gospodine, ali direktor je zauzet. -gospođa sa recepcije je pokušavala da bude što ljubaznija.

-Ali, gospođo,ovo je stvarno hitno! -rekla je Roksi.

-Izvinite, ali stvarno ne mogu ništa da učinim.

Ja sam se sve vreme držao po strani, kao i onaj drugi ludak, koji je očigledno Reksovo godište. Ja sam imao razlog,jer, da sam se umešao u svađu, ja bih onu gospođu odalamio,pa da vidim kako me bi zvala direktora. Više sam gledao kroz staklena vrata zgrade i pazio na Reksa ako se onaj demon opet pojavi. Nemam pojma koliko su se oni tamo preporali, ali ih je prekinuo neki ženski glas koji se obraćao ženi na recepciji:

-Gospođo Miler, šta se dešava?

-O, gospođice Leks, hvala bogu da ste tu. Ne mogu ovom gospodinu da objasnim da je direktor zauzet.

Ona ga je gledalaj ne znam koliko, pa je uzela telefon i nekog pozvala. Čuo sam da kaže:

-Gospodine Bolt, imate posetu iz Reksona.Da, on je. Evo, dolazimo.-ali pre nego što je prekinula, onaj sa belom očima joj je oteo telefon i rekao:

-Tajlere, ne glupiraj se nego silazi dole, trebaš mi ovde! -pa joj je vratio telefon i zahvalio se.

Bože, kakvi su ovi čudaci!Ne mogu da verujem! Mada, izgleda da je ovaj tip očigledno dobro poznavo tog direktora, čim se ovako ponaša sa njim. Za par minuta je iz lifta izašao jedan visok čovek u odelu, sa plavim očima i plavim kosom. Prišao mu je i pozdravili su se nekim čudnim pozdravim, pa se zagrlili.

-Što se nisi najavio da dolaziš, da te očekujem?-pitao je čovek u odelu.

-Ne pitaj ništa ! Hitno sam morao da dođem. Treba mi tvoja pomoć.

-O čemu je reč?

-Treba mi pomoć oko jednog demona, tačnije polu-demona.

-Samo mi reci gde si ga video, poslali nekog da ga otera.

-Kao prvo, eno ga ispred zida, a kao drugo, ne treba da ga oteraš,nego da mu pomogneš.

-Ali, ja ih lovim,ne pomažem im.

-Molim te,učini mi to.

-Dobr, pomići ću nu. Šta treba?

-Mali će da ti objasni.Ali prvo moraš da ga pustiš kroz zid.

-Kako to da uradim?Nije lako popravljati rupe u zidu .

-Ne znam stvarno, ti si ga pravio.

-Ok, imam ideju.

Rex's pov

Konačno evo ih. Izgledao sam tako jadno dok sam čekao da dođu. Još ne je bolela glava i vrat pa sam seo na trotoar pored puta. Neki prolaznici su mi bacili par novčića jer su mislili da pridom. Koji blam! Hvala bogu pa sam ja zvanično mrtav, pa bilo neće da me prepozna. Ovo četvoro au mi prolazili, a pored Gardijana je išao jedan tip u odelu. Sigurno je to bio taj direktor. Ustao sam i stresao prašinu sa farmerki, pa sam rekao:

-Setili ste se da dođete! Nema vas već sat vremena!

-Ne, drami! Bili smo unutra pet minuta. -rekao je Azur uzdahnuvši.

On ne kapira da sma ja demon i sa mogu da ga ubijen! Bože, šta mu bi da ti pomislim?Bolje da me razmišljam o tim stvarima. Onaj tip je proturio ruku kroz nevidljivi zid, uhvatio me za jaknu i povukao.Zatim, kad sam ja konačno bio unutra, rekao mi je:

-Hajde, idemo do moje kancelarije. Vi ostali možete da sačekate u čekaonici.Rećiću Leksi da vam skuva kafu. Popeli smo se liftom do zadnjeg sprata i tamo smo izašli. To je bio hodnik sa dosta vrata, a mi smo ušli kroz neka crvena. Unutra je bio jesan radni sto za kojim je sedela neka žena i gledala neke papire. Rekla je učtivo:

-Dobar dan. Konačno ste stigli.

-Da, Leks, evo nas. Skuvaj im kafu dok ja popričamo sa ovim dečkom. -rekao je tip u odelu pokazavši na mene, pa mi je pogledom pokazao na još jedna vrata.Ja sam ušao tamo i prešao pogledom preko prostorije. Bila je to kancelarija, očigledno njegova. Na sredini je bio veliki sto od tamnog drveta zatrpan milionima papira. Kancelarija je bila boje breskve, sa velikim crvenim tepihom na podu. Sa jedne strane je bila polica sa dosta nekih papira, fascikli i knjiga. Kod stola su bile dve stolice i on mi je pokazao pogledom da sednem,što sam i uradio. Rekao mi je ozbiljno:

-Da znaš da ja nemam običaj da pomažem demonima, ali me je stari prijatelj zamolio to da to uradim, tako da,reci u čemu je problem.

-Iskreno, ja ne bih mu želeo da budem demon, ali moram, šta da se radi.-rekao sam , a zatim mu ispričao ave od početka.

On ne je neko vreme gledao, pa me je pitao:

-A šta hoće taj demon od tebe?

-Ja da znam, ne bih dolazio ovde. Nemam pojma šta hoće, znam samo sa me juri.

-Dobro, onda je najbolje rešenje da ostaneš ovde neko vreme, bar dog ga se ne rešimo.

-Kako da ostanem ovde?

-Pa ovo je škola. Možeš da je pogađaš kao i svi ostali učenici.

-Koliko je to pametna ideja kad sam ja za sve njih pokretna meta?

-Ne brini, obavestiću ih da im je zabranjeno da te napadnu.

-Dobro, a šta ako ja napadnem nekog od njih? Rekoh vam da ponekad ne mogu da se kontrolišem.

-Da, to može da bude problem...Nego, imam ideju. Uzmi ovo. -rekao je pružajući mi nekakvu ogrlicu ili amajliju, nemam pojma šta je-Ovo će sprečavati da se opet pretvoriš u demona dok god je nosiš.

-Hvala vam. Nego, kad ću da se upišem?

-Možeš odmah, samo idi po stvari.

-Ok,idemo. -rekao sam društvu kad smo izašli iz kancelarije. Ovaj u odelu im ne objasnio stvar i mi smo krenuli ka kući. Rej ae smejao:

-Hahah, batice, a ti rekao da ćeš u školu da ideš samo mrtav!

-Genije, kad se pogleda,ja i jesam mrtav, zar ne?

To ga je ućutkalo. Uzeo sam neke osnovne stvari na brzinu i opet smo krenuli ka školi.Za tren oka,ja sam postao učenik te škole. Pozdravio sam se sa svima, pa me je sekretarica protatila do sobe:

-Evo, izvoli ključ. -rekla je ljubazno pružajući mi ključ sobe na kom je i pisao broj sobe 265-Laku noć. -rekla je odlazeći.

Brzo sam otključao vrata,bacio sve stvari na pod i odmah legao. Bio sam umoran kao pas. Primetio sam da u sobu ima dva kreveta. Sjajno, imaću cimera.To mislim darkastično, jer bih sad najradije bio sam. Jedini problem je bio što mog cimera nije bilo nigde. Zaspao sam brzinom svetlosti. Kad sam se probudio,imao sam šta fa vidim. Nekoliko pari očiju je bilo nadamnom i gledalo me radoznalo.Koji si sad ovi?

---------------------------------------------------------------------
Eto i 1. dela.Baš sam ga zakomplikovala,zar ne? XD Baš volim to da radim.Pa,kako vam se svidelo?

PS:Žao mi je što nije duže,ali me sad stvarno nešto mrzi da pišem.Sorry :(

PPS:Na slici je Red(nzm zašto sam uzela to ime,možda zbog očiju)