Razgovor je,kao prvo,bio ultra kratak.Ja sam mu rekao da bih voleo da živim sa njim,on se nasmejao,ono u smislu ,,rekao sam ti''.Nisam mogao da vidim njegovu reakciju,ali jednostavno osetio.Kao drugo,skoro ga nisam ni shvatio,samo je rekao da se spakujem i sačekam ga kod jednog kafića,pa krećemo kod njega,i prekinuo je.Mama je,kao po običaju,bila negde sa Nikom,Rej je išao okolo kao zaljubljeno detence i plaćao sve što njegova divna i savršena verenica Suzan poželi.Bljak!Kako je to odvratno!Što se tiče Ešli,ona je još na akademiji.Nisam hteo nikog da zovem,jer bi sigurno počeli da me odgovaraju od te ideje.Zato sam na stolu u dnevnoj sobi ostavio papirić na kom he pisalo:

,,Mama,otišao sam kod tate.Nemoj da me tražiš,ni da me zoveš.Pozdravi Reja,Ešli i Nika od mene.Zbogom.
Reks''

Dobro,to jeste bio odvratan način da ostaviš porodicu,ali morao sam to da uradim.Svi će oni biti srećni i bez mene,možda će im biti i lakše,ipak sam im jedna briga manje.Mama ima Nika,Rej ima Suzan,Ešli ima nekog dečka tamo na akademiji,ne znam mu ime,i šta ću im ja onda?Spakovao sam samo par komada odeće,telefon(iako nisam baš hteo da me iko zove),punjač,četkicu i pastu za zube,kišobran(iako je bilo leto,jer se nikad ne zna) i to je sve.To je trenutno bila moja jedina imovina.Izlazeći iz dvorišta,poslednji put sam bacio pogled na svoju,sad već bivšu kuću.Toliko uspomena me je vezivalo za nju...Ali,bolje je ovako...Za sve nas.Skoro sam trčao do tog kafea.Nikad nisam bio tamo,koliko se sećam.Srećom,pa je moj otac veoma prepoznatljiv čovek,jer ga ovako ne bi našao zbog tolike gužve.Nije baš bilo teško i u toj celoj masi naći čoveka sa tim čudnim crvenim očima.Sedeo je za jednim stolom na terasi kafića i pio kafu,možda i čaj,iči ko zna šta,znam samo da se pušilo.Kad me je primetio,pozvao me je da sednem.

-Kako ja pre nisam bio ovde?-pitao sam sebe kad sam seo.

-I meni je drago što te vidim.-nasmejao se.

Taj čovek kao da svaki dan menja karakter.Čas je moja najgora noćna mora,čas je najboljaosoba koju sam do sad sreo.

-Hoćeš nešto da piješ?-pitao me je vadeći novčanik.

-Neka,hvala,nisam žedan.

-Ok,onda možemo da krenemo.

Dok je ustajao,bacio je pogled na moj prtljag,tačnije jednu torbu sa nešto malo onih osnovnih srvari.

-Samo to nosiš?-pitao me je zbunjeno dok smo izlazili.

-Da,što?

-Ništa,samo sam navikao da većina ljudi tvog godišta ima tonu stvari.

-Šta če mi toliko?

-Ne znam ni sam,ali ako želiš nešto,samo kaži i ja ću da ti kupim.

Ako je mislio da če sad da me potkupi,grdno se vara.Mene skoro uopšte ne zanimaju sve te gluposti.Sad sam imao priliku da ga malo bolje osmotrim.Bio je visok,razvijen,sa crnom kosom i sličnom frizurom kao ja.Brate,neko bi za nas rekao da smo braća.Jedina razlika je,kao što sam već rekao,u očima.On je imao te jezive crvene oči koje su izgledale kao da svetle.Išli smo peške neko vreme dok nismo stigli do parkinga.Kad sam video njegov auto,pa,blago rečeno,zamalo da dobijem srčani udar(ako nisam dobio beki blaži koji nism osetio)!Lekaj,jer on to mene zeza.Živim ovde od kad znam za sebe i nikad nisam video bolja kola.Mislim da je bio Lambordžini,crni.Jackpot,čak je i moje omiljene boje!On me je pogledao,ponovo zbunjeno:

-Što ne uđeš?

-Gde si nabavio ovako opako dobra kola!?

-U Njujorku možeš da nađeš šta god poželiš...Jednostavno sam se zaljubio u ovaj auto čim sam ga video i odmah sam ga uzeo.Mislim,imam bar još tri ili četri automobila u garaži,ali mi je ovo omiljen.

-Izgleda da imamo isti ukus...-rekao sam smeškajući se,a zatim mi je sinuli nešto,tačnije,dve stvari.

Prvo,kakav Njujork?!A drugo ,,ima bar još tri ili četri automobila u garaži''?!Pa brate,jel on multimilijarder?Pitao sam ga kad smo već krenuli:

-Nego,ti ne živiš ovde?

-Ne.

-Pa dobro,odakle si onda?

-Njujork.

Dakle,sad je bilo jasno zbog čega je kupio autp tamo,ipak tamo živi,ali još mi nije bilo sasvim jasno odakle mu tolike pare.Moslim,nisam mogao da ga pitam nešto tipa ,,Tata,koliko imaš para?'' ili ,,Da ti nisi slučajno neki milijarder?''.Pomislio bi da sam neki razmaženi klinac kojem su bažne samo pare,a ja to uopšte nisam bio.Primetio sam da se na to nasmejao.Jao,ja sam zaboravio da on zna da čita musli kao i ja.E,sjajno sad ne mogu na miru ni da mislim!Opet mu se video smešak na licu.Stvarno,jel ja nemam privatnost ni u svojoj glavi?!On se,iz inata,stalno smeškao da bi me nervirao.Još nešto sam primetio.On je po ovor kalifornijskoj vrućini nosio odelo.Mislim,sako,pantalone,košulju ispod,cipele,kravatu,sve kompletno,kao da ide na neki sastanak.Čak me je bilo i malo sramota jer sam ja bio obučen kao,kao...Ne znam šta,samo znam da pored njega izgledam jadno u ovom šorcu sa vojničkim printom,crnom majicom na kojoj piše BAD BOY i crnim starkama.Pitao sam ga:

-Nego,zašto nosiš odelo po ovoj vrućini?

-Elita uvek mora da izgleda perfektno.

-Šta to to sad znači?

-To što sam i rekao.

-Dakle,i ja trebam,pošto sam ti sin,da nosim odelo non stop?

-Naravno da ne moraš.Ipak,ja sam dosta stariji od tebe,tako da trebam da delujem ozbiljnije.A ako ti se baš ne sviđa to što nosiš,čim stignemo u Njujork,kupi novu odeću.

-Dakle,načekaću se do tad...

-Zašto?

-Pa zar ne znaš koliko je udaljen Njujork?Putovaćemo danjma,možda čak i nedelju dana.

-I ti stvarno misliš da ćemo do tamo da idemo kolima?

-Pa kako onda?

-Avionom,naravno.

-A kola ostavljaš ovde?!

-Nema šanse,i auto ide sa nama.

-Pa gde ćeš,boga ti,da nađeš putnički avion koji će ti preneti automobil?

-Šta je tebi?Idemo privatnim avionom.

Bože,rekao je to kao da priča o tome šta je kupio u prodavnici!Ovaj tip je stvarno čudan...

-Naravno,ti to još ne shvataš,ali moraš ljudima da pokažeš svoju moć.Takva su ljudska bića,ako u njihovon svetu nemaš moć,nemaš ništa.

-Ok,kad ti kažeš.

Nisam ga uopšte kapirao.Nisam se čak ni trudio.Pomirio sam se sa tim da je on bio jedna čudna osoba sa drugačijim shvatanjima sveta od mene,ili od bilo koje druge osobe koju sam ikad upoznao.Brzo smo stigli so aerodroma,gde nas je čekao avion.Stvarno nisam kapirao(i još uvek ne kapiram)kako su mogli onolika kola da ubace u onako mali avion.Ali,bolje da se ne mešam u te stvari.Veliki deo putovanja sam prespavao,jer sam zbog nečeg bio jako umoran.Spavao sam kad smo stigli.Osetio sam blago drmusanje:

-Rekse,ustaj,stigli smo.

Kad smo izašli,otac mi je nekako formalno rekao:

-Dobrodošao u Njujork.

Wow,ovde je extra!Mislim,možda je to zato što sam prvi put ovde u zato što sam navikao na obalu Kalifornije,ali je meni ovo sve bilo fantastično.U daljini su se videle osvetljene zgrade(jer je već pao mrak) koje su pravile fenomenalni odraz u vodi zaliva,a sve to kao da je čuvao Kip slobode.Za par sekundi,crni Lambordžini je bio parkiran pored mene.Brate,kako je tsjo brzo izvadio tolika kola iz aviona?!Inače,to su bila sportska koča,tako da smo za manje od dva minuta bili kod njega kući.Znate,ako sam doživeo srčku kad sam video ona kola,sad sam već deset metara ispod zemlje!Ono nije bila kuća,ono je bio zamak!Trospratna vila na Menhetnu,sa bazenom,prelepom i održavanom baštom,to je bilo ostvarenje svih mojih snova.Stao je ispred kapije,a kolima je prišao jedan čovek u crnom odelu i sa naočarima za sunce:

-Dobrodošli kući,gospodine Kiler.-pozdravio ga je.

Pogled mu se zaustavio na meni.Prvo je neko vreme gledao u mene,pa u mog oca.Pogled ga je odavao da je bio jako zbunjen.
Posle par sekundi,moj ćale je prekinuo tišinu:

-Makse,to je Reks.

-Aaaaa!Izvinite,stvarno nisam znao!Ali znate,posle onih događaja...

Primetio sam da ga je pogledao ljuto.Pokušao je da se izvuče:

-Pa,ja sad moram da idem,imam neka posla...Svejedno,doviđenja!

-Da,doviđenja.-uzvratio mu je mrmljaući.

Zšli amo u kuću i shvatio sam da je mnogo lepša iznutra.Stvarno,pravi raj.Prvo smo se našli u ogromnom holu,u kom su bile stepenice koje su vodile na sprat.Te stepenice su mi izgledale kao da su iz nekog filma iz prošlog veka,staromodno i prefinjeno,a u podnožju su se nalazile dve.mermerne statue lava.

-Pa,kako ti se sviđa kuća?-trgnuo me je otac iz razmišljanja.

-Nemam reči...

-Lepa je,zar ne?

-Kakvi lepa?Fantasrična,neverovatna,božanstvena!

-Stani,bre,pa nije toliko dobra!

-Kako nije?!Ogromna,luksuzna,kao da sam u nekom filmu!

-Hm,možda je meni sve jedno jer sam stalno ovde.Nego,pravo da ti kažem,nisam još video tvoju sobu,zamolio sam Valeri da sredi sobu,znaš,da izabere nameštaj i to...

-Nego,ko je Valeri?

-Moja devojka.Upoznaću te sa njom,ali bih i ja da vidim sobu...Hajdemo.

Popeli amo se uz ogromne steprnice i on je otvorio jedna vrata sa natpisom ,,Rex's room''.

-Hah,sad sigurno ne možeš da se izgubiš!-smejao se dok je otvarao vrata.

Kad sam pogledao sobu,pa...To je bilo ostvarenje mojih snova.Sa svetlosivim zidovima,crnim krevetom,sa neonskim svetlom na zidovima,garnitura od crne kože,ogromni LCD koji je zauzimao pola zida,uz to i ogromni muzički stub,veliki prozor sa pogledom na zaliv i ceo grad,ogromni orman u zidu,i sve to ukrašeno sa raznim posterima mojih omiljenih bendova,sportista,kola...Brate,kako je njegova devojka znala šta ja baš volim?!

-Pa,moglo bi se reći da sam joj spomenuo nešto u vezi stvari koje voliš...-rekao mi je jer mi je očigledno pročitao misli.-Pa...Ide ja dole,a ti se sredi,osmori se,pa siđi na večeru.

Klimnuo sm glavom,mada nisam nešto mnogo obraćao pažnju na njegove reči.Gledao sam sobu.Svoju sobu.Zaista,bio je divan osećaj.Legao sam na krevet i izvadio telefon.Očekivano,imao sam bar deset propuštenih poziva.Neki od mame,neki od Reja,neki od nepoznatog brpja,pretpostavio san da je to Nikov broj.Ponovo je zazvonio.Dobro sam poznavao mamin brpj.Nisam hteo da se brine,pa sam rešio da se javim:

Ja:Halo?

L:Rekse?!To si ti?

Ja:Da...

L:O,hvala nebesima,dobro si!

Ja:Zašto ne bih bio dobro?

L:Rekse,zašto si otišao sa tim ludakom? Gde si?

Ja:Nije važno gde sam.

L:Molim te,reci mi,doćiću po tebe.

Ja:Ne želim da iko dolazi po mene.

L:Šta?!Rekse,taj mabijak će da te povredi!

Ja:Mama,treba mi odmor od svega,ovde mi je dobro,ne brini.

L:Kako da ne brinem!?

Ja:Ovde mi je odlično,ništa ne brini.

L:Rekse,molim te,poslušaj me.Dođo kući,preklinjem te!

Ja:Rekoh da.mi je ovde dobro.Ne brinite za mene,imam gde da spavam,šta da jedsm,extra mi je,javljaću vam se stalno,posećivaću vas...

L:Rekse,ne mogu da se ne brinem kad si sa tim čovekom ko zna gde sam!

Ja:Nije baš ko zna gde,u Njujorku sam.

L:Šta ćeš tamo?

Ja:Od sad ovde živim.Molim te,mama,treba da ne shvatiš,treba mi malo da razbistrim glavu i da se odmorim od svega.Ako me ti ne razumeš,ko će?

L:Oh,bože,tvrdoglav si kao mazga!Dobro,ostani tu koliko hoćeš,samo mi se svako veče javi,jer u suprotnom ću da pomislim svašta i poslaću policiju tamo!

Ja:Dovro,dobro,zovem te svako veče.Zapamtio sam.Moram sad da idem,pozdravi sve tamo,ćao!

L:Da,ćao...

Bio sam baš tužan posle ovog razgovora.Počeo sam da preispitujem svoju odluku,ali,sve jedno,nije bilo nazad.Na brzinu sam se presvukao i sišao dole.Dole sam zatekao žog oca i njegpvu devojku kako se ljube.Kad su me videli,razdvojili su se kao da ih je udarila struja.

-Hm,Rekse,izvini,mislili smo da si zaspao i...

-Zašto se pravdate?Odrasli ste ljudi,a ja više nisam dete.

-Da,da...Nego,uskoro će da donesu večeru,zato,sedi malo da popričamo.I da,da se vas dvoje upoznate!-rekao je smotano gledajući u nju.-Rekse,ovo je Valeri,moja devojka...

-Drago mi je.-rekao sam što sam ljubaznije mogao i pružio joj ruku.

-Da znaš da je meni još više!Ne možeš da zamisliš koliko je Red pričao o tebi!Zaist,stvarno se ličite,da ne znam,rekla bih da ste blizanci!

Da,evo još jedne potvrde da smo ja i on u srodstvu.Ne mislim na izgled,nego na ukus po pitanju svega,pa čak i devojki.Zaista,bila je fantastična,bar za moj ukus.Vispka,sa plavom,talasastom kosom i zelenim očima.Zagledao sam je kad me je prekinula u razmišljanju:

-Nego,kako ti se sviđa soba?

-Mislim da je fenomenalna!

-Oh,kakva sreća!Nisam bila sigurna da li će ti se svideti.Red mi je samo ukratko rekao šta voliš,pa sam se dvoumila oko nekih stvari.Ako ima nešto što ti smeta ili ako nešto fali,samo mi reci.Ja ću za sve da se pobrinem!

-Moram priznati,imaš fenomenalan ukus.

-Jao,hvala ti!Znaš,ja sam manekenka,pa imam neki dodir sa dizajnom...

-Čekaj,ti si manekenka?

-Da,zašto?

Šarmantno sam se nasmejao:

-Koji sam ja glupan!Kako nisam skapirao da je jedna takva lepotica manekenka!Stvarno,trebaće mo naočare!

-Oh,bože,kakav si ti mali zavodnik! Bože,sve si povukao na oca,i izgled i karakter!Nego,ljubavi...-obraćala se njemu-Neću moći da ostanem sa vama na večeri,moram do grada sa Dejanom,moram da žurim!Rekse,dušo,drago mi je da sam te upoznala!Vidimo se!-rekla je brzo talupivši vratima.

Tata je samo uzdahnuo:

-Ah,žene...

Zatim me je gledao dobrih dva minuta,pa je rekao:

-Evo,odmah da ti kažem pravilo,ne mešaj se u moju privatnost.

-Kakvu sad privatnost?!-pitao sam zbunjeno.

-Mislim na moju devojku...

-Šta sad sa njom?

-Misliš da ja nisam primetio da joj se nabacuješ?

-Ma nisam joj se nabacivao,samo...

-Nemoj da.mi se pravdaš,nema veze sad,alu te upozoravam.Dok si u mojoj kući,poštuješ moja pravila.Nema ih puno,četri,mislim da to nije teško za poštovati.

-Ok,pričaj...

-Dobro.Prvo pravilo si upravo čuonemešaj se u moju privatnost.To podrazumeva devojku,posao i ostale privatne stvari...

-Dobro,to nije teško.

-Drugo glasi:Ne smeš da nosiš tu stvar ojo vrata...-rekao je pokazujući na moju amajliju.

-Ali,ne smem!Povrediću nekog i...

-Ne brini ništa,nećeš nikog povrediti.I ja ponekad imam te napade besa,pa su svi ovde naučili kako da se nose sa tim.

-Oni znaju šta smo mi?

-Ne svi,samk neki ljudi od poverenja...

-Ok,šta je treće?

-Prvo mi daj tu ogrlicu.

-Oh,dobro!-rekao sam mrzovoljno i bacio.mu je,a on ju je uhvatio i stavio u džep.

-Hvala.Treće pravilo je da nikako,ali nikako i nikada,čak ni da ti je život upitanju,ne smeš da ulaziš u moju kancelariju,razumeš?

-Ok,ali ne kapiram zašto...

-To te vraća na prvo pravilo,ne mešaj se u moju provatnost.

-Dobro,dobro...Šta je četvrto?

-Četvrto je najvažnije i každa možeš da radiš šta hoćeš,ali...

-Čekaj malo,to nije pravilo!

-Jeste,pusti me da završim.Smeš da radiš šta hoćeš,ali ako ja kažem da nešto ne smeš,onda ne smeš to da urdiš i da ti život zavisi od toga.Isto važi i obrnuto.Ako ti kažem da nešto uradiš,onda.moraš to da uradiš kako znaš i umeš.Upozoravam te,ako ne poštuješ neko od ovih pravila,snosićeš posledice.Ako ih poštuješ i sve bude ok,možeš ovde da živiš kao car,a u suprotnom...Pa,mogu samo da kažem da ćeš posle toga poželeti da ideš u pakao na letovanje...

-Au,baš si nezgodan kad si ljut,zar ne?

-Naljuti me,pa ćeš videti.

Sad sam osetio pretnju u njegovom glasu.Izgleda da nine bilo pametno da se sa njim svađam.Konačno,stigla je večera.Brate,ovde ima svega!Da jedeš ceo dan,pa da ne pojedeš sve.Uz večeru smo pričali o klasičnim stvarima u odnosu otac-sin:da li planiram da nastavim studije(k'o da me je pitao da potpišem sam sebi smrtnu presudu!),o društvu,surfovanju,fudbalu (iako mene to uopšte ne zanima,ali ga on očigledno voli,pa ajde...) i o ostalim glupostima...Kad je bilo oko pola dvanaest,ja sam rešio da odem da spavam,a on je rekao da ima neke obaveze.Obaveze u pola dvanaest noću?To je mnogočudno,ali...Lepo je rekao da mu se ne mešam u privatnost,pa to neću ni da radim.Otišao sam u sobu i rešio da malo pogledam šta ima na TV-u.Dok sam šarao po kanalima,privukle su me vesti.Ja i vesti!Ja sam totalno nezaintereaovan za vesti bilo koje vrste,ali ovo me je nekako zaintrigiralo,to ,,udarne vesti''.Bolje da sam to ignorisao,jer je to bila zaista loša ideja...

-R-roks?-uspeo sam samo da kažem zamuckujući...

.....................................................................

Eto i 14.dela.Mislim da je ovo deo koji sam najduže pisala i za koji sam imala najmanje inspiracije.Nadam se da ćete uživati!

Voli vas
SweetyEvil