-Š-šta?-pitala je drhtavim glasom.

-Enera,ja tebe jednostavno ne volim.Moraš da se pomiriš sa tim.

-Ali...Tvoje nabacivanje u klubu,pogled,sve je bila laž?Obična igra?

-Nemoj tako,nije bila laž ni igra,samo si jednostavno pogrešno shvatila sve.Ti si sjajna devojka,Enera,i sviđaš mi se,ali ne na način kao ja tebi,više kao prijatelji.

-Ali Rekse...Možemo da imamo sve.Živeli bi smo na Zemlji,samo ja i ti protiv svih.Imali bi smo mali stan,živeli bi sretno ti,ja i naša ljubav.Bili bi smo najsrećnije osobe ikad,imali bi baš sve.

-Izvini,ali ne možemo...

Do tas nisam imao hrabrosti da je pogledam u lice.Jednostavno,osećao sam se krivim iako nisam bio.Sada,pogled mi je lutao po njenom tužnom licu,koje je ličilo na lice lutke.Bilo je u potpuno u suzama,crvene oči su joj delovale kao da su pune neke čežnje,a porcelanski ten je dočaravao tu besmrtnu lepotu,dok ju je crna kosa koja se presijavala na mesečini uokvirivala.Pitala me je plačljivim glasom:

-Ako je već istina to što govoriš,to da me.ne voliš,zašto si mi uzvratio poljubac malopre?

Šta sad da joj kažem?Pa ne mogu da joj kažem pravu istinu,zar ne?To da mi se učinilo da je ona moja bivša.

-Nisam mogao da te odgurnem.-rekao sam prvu stvar koja mi je pala na pamet.

-Zašto ne?

-Bilo mi te je žao,kako si me gledala.Uostalom,zar si htela da te odgurnem?

-Naravno da ne,ti si za mene centar sveta,ali mislim da to nije istina.Molim te,ne laži me.

-To je istina i tačka,pusti me na miru.-polako sam počeo da se nerviram.

Uh,nadam se da neću.da izgubim živce pred njom,biće gadno ako se to desi.

-Zašto si tolika kukavica?!Nemaš problem da mi kažeš da me ne voliš,da želiš da te pustim na miru,ali jednostavno nemaš hrabrosti da mi kažeš nešto takvo?

-Sigurna si da bi da čuješ pravi razlog?

Šta je ovo?! Nisam ja to rekao!Dobro,reči au izašle iz mojih usta,ali to sigurno nije bio moj glas.Ovaj je bio mnogo hladniji i zlobniji,i još nešto,definitivno ne moj.Izgleda da je i ona to primetila,pa se malo pokolebala:

-V-valjda...

-Dobro,ko sam ja da ti skrivam istinu?

Idalje nije moj glas.Ne mogu da kontrolišem šta ću sledeće reći,reči same dolaze.

-Vidiš,kad si me poljubila,podsetila si me na jednu devojku.Devojku koja je bila poslednja koju ću voleti.Mislio sam da ćemo zauvek živeti srećno,kao što ti misliš za nas dvoje,ali...Uh,uvek postoji to ali!Ali ona me jednostavno nije razumela.Ne krivim je,ona je samo ljudsko biće,ne može da shvati sve ovo.Baš zbog toga,ona je sad u Londonu,udata za čoveka kog ne voli,misleći da je srećna.Ali nije,znam da me još uvek voli,samo to skriva od sebe.To što sam te poljubio bilo je jer si me podsetila na nju.

-Ja te razumem,Rekse!Možemo da živimo zajedno,da zaboraviš na nju...

-Vi devojke ste stvarno komplikovane ili stvarno glupe!Kako ne kapiraš da ti meni ništa ne značiš?!Mogu sa tobom da živim i milion godina,a neću te zavoleti!Nikad nećeš da budeš zamena za nju,shvati!Vidi ovo...

Podigao sam lančić koji mi je bio oko vrata,a za njega je bio prikačen prsten.Isti onaj prsten kojim sam hteo da zaprosim Roksi.Možda izgledam kao neki ludak,ali sam se nadao da ćemo se ja i ona jednog dana pomiriti i da ću joj ga dati.Stavio sam joj ga ravno ispres nosa i nastavio isto onako ledeno:

-Vidiš ovaj prsten?Kupio sam ga toj devojci i te večeri sam hteo da je zaprosim,a ona mi je rekla da raskidamo i pre no što sam uspeo išta da kažem.Samo je otišla sa par kofera...

-Rekse,razumem te,ali...

-Ne,ne možeš da me razumeš.A suština priče je da ti nikad nećeš biti dostojna da nosiš ovaj prsten.Ti bi za mene bila kratkoročna zanimacija da se ikad upustimo u vezu,a posle nekog vremena bih te ostavio,kao i mnoge pre tebe.A znaš zašto?Zato što si ti jesna razmažena gadura koja je umislila da je neka elita!

Bože,šta ja to napričah?!Jel sam to stvarno rekao ja?Dobro,bar nisam lagao,ali opet,nisam to tako trebao da kažem.Jeate,raskidao sam sa devojkama mali milion puta,ali nikad ovako,čak ni sa onim meni najmanje simpatičnim i uglavnom smo ostajali prijatelji koji su šokušali nešto više,ali im nije uspelo.Po njenoj zbunjenoj i iznenađenoj faci,ponadao sam se da će sad,kao i svaka druga devojka,početi da plače,a ja ću da je utešim i sve će biti OK.Ali,ne,ona ne sve samo ne.kao druge devojke.Do sad nisam imao dodir sa devojkama moje vrste,ali po sebi znam da smo mi nezgosni u napetim trenucima.Tako je i bilo,postalo je nezgodno.Njeno tužno lice dobilo je potpuno novi izgled,bezizražajan.Jedino što je moglo da oda njene misli bile su njene oči,koje više nisu bile one čežljive i zaljubljene koje sam gledao do malopre,već kao da su u sebi nosile svo zlo ovog sveta.Eh,kad bi moglo da se ubije pogledom,odavno bih bio dva metra ispod zemlje.Na licu joj je zaigrao blagi smešak.Ona se sad smeje?Ali,nije to bio prijateljski osmeh kom sam se nadao,već neki pokvareni,zlobni,kao od nekog serijskog ubice.Pitala me je:

-Siguran si u to,dušo?

Ok,da njen pogled može da ubije,šta bi mi uradio glas,leden poput Sibira?Znam,da me ubije,sahrani,klonira i opet me ubije.Kako je odjednom tek tako promenila boju glasa?Dobro,i ja sam to uradio par sekundi pre,ali ako sam se tad uplašio,čudi me kako do saf nisam u komi.I moj mozak opet neće da me sluša!Umesto lepo da se izvinim i da pobegnem glavom bez obzira ja nastavljam:

-Naravno da sve to mislim.Zar ti delujem poput nekog ko blefira.

-Onda si ti odgovoran za sve što će ti se desiti ubuduće.

-Au,princezo Ksander,to je neka pretnja?

-Samo kažem da kad ti zagorčam život,sam ćeš da budeš odgovoran...

Nakon toga,jedno par trenutaka je vladao napeti rat pretećim pogledima.Ja sam ostao bez teksta a ona očigledno nije imala šta da doda.Posle tih par mučnih trenutaka,ona je slegnula ramenima i otišla,ostavljajući me napolju samog da bijem svoje bitke u glavi.Po njenom glasu nisam mogao da zaključim da li se zeza ili je stvarno ozbikjna,mad bih pre računao na ovo drugo.Odjednom,mučnu tišinu je razbio poznat hladni,dobro proračunati glas:

-Rekoh ti da nije lako kao što misliš.

Ok,bolja mi je bila tišina od ovoga,makar i onako jeziva.Mrzovoljno sam odgovorio na provokaciju:

-Ako nemaš ništa pametno da kažeš osim da mi to nabijaš na nos,bolje briši.

-Zašto bih ti išta nabijao na nos?Ja sam ti otac,trebalo bi da te podržim u svakoj situaciji.

-O,dakle to je...E pa izgleda da ti ne ide najbolje.

-Sigurno ništa ne kapiraš,zar ne?

-Šta ne kapiram?

-Pa to što se desilo između vas dvoje.

-Nemam pojma uopšte.Molim te,prosvetli me.-rekao sam sarkastično.

Ili nije primetio mojbton,ili ga je ozbikjno zanemarivao,znam samo da je odmah počeo da priča:

-To se desilo Aneliz i meni,zato je toliko luda za mnom...

Napravio je dramsku pauzu,a ja sam počeo da gubim strpljenje:

-Hoćeš li mi reći više?!

-Da,samo da te pitam nešto.Kad ste sad pričali,pitao si je šta se desilo pa si joj se toliko dopao?

-Da.

-I?Šta ti je odgovorila?

-Kad si tako mudar,kaži sam.

-Ah,dobro...Rekla ti je da si odjednom postao jedina osoba koju primećuje,da ne može da prestane da misli na tebe i tako to,zar ne?

Osetio sam kako mi vilica pada dole.Zapanjeno sam rekao:

-Baš to je rekla!Kako znaš?Čekaj,nisi me valjda špijunirao ili nešto slično?!

-Naravno da nisam,nisam taj tip osobe.Jedini razlog zbog kog bi te pratio je da se uverim da nećeš nekog da pošalješ na intenzivnu negu,ovako nikako.A malopre sam rekao,ali me očigledno nisi slušao.To isto se desilo meni i Aneliz.

Da,ja stvarno nisam imao druge brige nego da te slušam i još da zapamtim šta mi pričaš,ali ovo me interesuje.Nastavio je sa smeškom na licu:

-Pravo je čudo t-da tebe nešto interesuje a da nema veze sa devojkama i surfovanjem.

Trebalo mi je par trenutaka da shvatim o čemu se radi.

-Zašto to uporno radiš?!-prasnuo sam-Prestani više da budeš u mojoj glavi!

-Kao što sam ti rekao,ne možeš da me sprečiš,a baš je zanimljivo.

-Da,tako ljudi počinju da se drogiraju,znaš?A i ne znam šta je zanimljivo u tome da mi stalno butaš po glavi.

-Kao što je tebi zanimljivo da prisluškuješ kad ja razgovaram sa nekim,tako je i meni ovo.

-Ali ja to radim kad je nešto važno i...Ugh!Nema šanse da se svađam sa tobom! Imam bar neko dostojanstvo da se ovde ne prepirem kao malo dete.Pametniji popušta,znaš?Nego nastavi više sa tim što si hteo da kažeš.

-Ok,nastavljamo,ali sumnjam da nećeš da se svađaš samo zbog dostojanstva.Očigledno si već shvatio da ja ne odustajem kad su takve stvari u pitanju.Skoro je nemoguće da mr neko pobedi u svađi.

-Osim Valeri.

-Da,ali ona je izuzetak i...O čemu smo pre oboga pričali?

-O,kako menjaš temu.Šta da se radi,muškarci vladaju svetom,žene vladaju muškarcima.Uvek bilo,uvek ostalo.

-Jel hoćeš ti da ti ja ispričam ovo ili ne?!

-Ja hoću ali ti uporno menjaš temu.

-Dobro,evo,pričam.Dakle,kao što sam rekao,to se desilo i meni i Aneliz.Kako izgleda,ti su nju hipnotisao.

-Šta?!Nisam to uradio!A i kako je moguće da to traje od juče?I kod tebe i Aneliz,kolko traje?Sto,dvesta godina?

-Dvesta deset.A i to je specijalna vrsta hipnoze koja traje dok je hipnotizovan živ.Ti si je očigledno naterao da se zaljubi u tebe,očito nesvesno.Isto to se i meni desilo,samo što sam ja bio dovoljno pametan da to ne prekinem.

-Čekaj,hoćeš da kažeš da sam ja sad glup?I rekao si da to traje dok je ona živa.Kako sam to onda prekinuo?

-Kao prvo,sam si upravo rekao da si glup,a ja sam te lepo upozorio da raskid nije lak kao što se čini,a kao drugo,nisi je skroz prekinuo,samo je obrnuo.Ona je sad umislila da je jedina osoba koja može da te ima,a ako ne,onda će da.te.na to natera.Zagorčavaće ti život dok ne odeš do nje da je moliš da prestane i da kažeš da je voliš.Onda ćete morati da budete zajedno ceo život,osim ako ne želiš da se to nastavi.Takođe,potrudiče se da ukloni svu konkurenciju,tako da će ti biti teško da nađeš drugu.Ipak nije toliko loše da ispadneš kreten i da je ostaviš da te čeka,zar ne?Ona ovde čeka,ti živiš svoj život,najbolje rešenje.

-Nije najbolje.Osraviš je ovde da pati i odeš svojim putem.To za mene nije rešenje.

-Da,a bolje je da te maltretira ceo život.

-Nije ni to dobro.Sigurno postoji način da to prestane.

-Pa ne,osim ako je ne ubiješ,što je malo verovatno jer je besmrtna.Jedino što ti ostaje je da je trpiš.ceo život,nju i njene podlosti,ili da odeš ,da joj se izviniš i da živiš sa njom zauvek.Ne znam ni jedan drugi način.

-Dakle,moraću da je trpim ceo život.

-Izgleda da je tako...

-A šta si ti odlučio u vezi Aneliz?

-Ja sam je ostavio ovde da me čeka.Hah,ona još veruje d.ami se sviđa!

-To je stvarno brutalno.

-Čekaj samo da vidiš kako će ona zaljubljena ludača da ti upropasti život.E to će da bude brutalno...Svaki dan ću da gledam akcionu komediju uživo.Možda i nije tako loše sve ovo.

-Šta kože da bude toliko loše?

-Nikad se ne zna,ali ostavljene žene su veoma ludne i imaju veoma bolesnu maštu.Na primer,može da ti ubije devojku,da ti zapali kola dok si u njima,da plati nekog da te otme,odvede te u Pariz i baci te sa Ajfelove kule,da ti stavi glavu konja u krevet...

-Ok,ako ovo nije bolesna mašta,ne znam šta je.

-E pa ona definitivno ima bolje ideje od mene.A i ja sam ti jedan čudan tip,ne.mogu protiv toga.

-Čudan?!Pre bih rekao lud,manijak,psihopata,ali čudan je preblago.

-Čekaj samo da vidiš nju.

-Dakle,ona će pokušati da me ubije,zar ne?Pa neće joj to poći za rukom jer sam ja besmrtan,ako si zaboravio.

-Baš zato će sve to da radi.Možda neće moći da te povredi,ali tebe će to definitivno da boli.Osećaš bol,valjda si to do sad shvatio.S godinama prestaneš da razmišljaš o tome,pa ga ni ne osećaš,ali čini mi se da će ona da te dotuče do tad.A n ečini mi se baš bezazlenim da te neko gurne sa desetog sprata ili prrgazi tenkom.

-Ok,sad stvarno preteruješ!

-Ne preterujem,samo kažemda je sve moguće...

Posle toga mi je davao još neke bolesne primere koje ne bih ni da navedem jer mi je muka od same pomisli,što je on očito i hteo.Bože,u rodu sam sa psihopatom!Ne bih poverovao da taj čovek do sad nekog nije ubio,a ako je to isrina,što je malo verovarno,onda ima bizarne ideje.Srećom,prijem je uskoro bio gotov i ponovo smo se nagurali kao sardine u onu kočiju i krenuli ka kuću.Čudno,svi su ćutali,a vladala je neobična atmosfera,nekako nervozna,kao da bi svi nešto da mi kažu,ali se plaše.Konačno smo stigli kući i ja sam jedva čekao da odem u krevet.Tamab sam zakoračio nogom na stepenik,kad me je Drejk zaustavio:

-Čekaj malo,Rekse.Možeš li da dođeš čas do dnevne sobe,molim te?

-Ok...

Otišao sam do tamo i svi su sedeli na onim čudnim foteljama,osim mog oca kohi se šetkao okolo.Očigledno je bio nervozan,čim to radi.Baka Valeri mi je nežno rekla:

-Dušice,sedi na minut,molim te.

-Ok,šta se dešava?

Po njenom tonu,a i po pogledima ostalih,očigledno trebamo da razgovatamo o nečemu važnom.

-Moramo da razgovaramo.-počro je deda Edmund.

-Dobro,nema problema.O čemu?

-O onome što se desilo kod Vudbrendovih.

-Šta se desilo?

Pravio sam se lud iako sam skoro sigurno znao o čemu je reč.

-Moramo da popričamo o onome što se desilo između tebe i princeze Ksander...

....................................................................

Jao,kako mi je žao što ovoliko odugovlačim!Ovaj put nije bilo zbog nedostatka inspiracije,već zato što sam juče taman stigla na pola,kad sam morala da izađem časkom(kad kažem ,,časkom'' mislim jedno tri sata),osravila sam sve uključeno,tablet se ispraznio,sve se obrisalo,mene je mrzelo da sve opet pišem,blablablabla...Možda bih pisala duže,ali trenutno nemam vremena.Nadam se da se sutra neće desiti ništa što bi me sprečilo da objavim novi nasravak.Hoš jednom se izvinjavam,volim vas sve!

Pozzzz svima
SweetyEvil