Ajoj,moja glava!Šta li sam ja to pio pa me ovako sve boli?!Čekaj...Nisam ništa pio.Šta je bilo onda?Tuča,ja i Sem,tipovi sa kapuljačama...Ah,čovek jako udara,nema šta.E sad,glavno pitanje...Gde sam to ja i zašto ne mogu da pomeram ruke?I gde je Samanta?Šta se desilo uopšte?!Ok,rekoh pitanje,ali imam ih previše.Našao sam odgovor na ono pitanje u vezi ruku,a to je da su vezane.Koliki genije moraš da budeš da bi to skapirao?Sada,gde sam? Najlakši način da se to sazna?Pitaj nekoga.Da li postoji takva osoba?Sumnjam.Da su hteli da znam gde sam,ne bi me nokautirali.Drugi način?Pogledaš oko sebe.Polako,sa mnogo muke,dižem glavu i gledam oko sebe.Onaj tip se stvarno nije šalio kad me je udario.Ništa se ne vidi,mrkli mrak.Sano da mi je bar malo svetla,samo tračak,bar da vidim nešto.Lepo kažu,pazi šta želiš.Neki maloumnik mi je uperio lampu u lice.Zatvorio sam oli,okrenuo glavu i besno rekao:

-Pa jel si ti normalan?!Hoćeš da oslepim?!

Začudo,dobijam odgovor,mada ne baš onakav kakvom sam se nadao:

-Ok,sklanjam,samo na sekundu okreni glavu ka meni.

-Odakle ja znam gde si ti?!

-Ispred tebe,samo okreni glavu.

-Ok,ok,ali malo udalji to svetlo.

Polako okrećem glavu,jedva videvši išta od onolikog svetla,jedino sam uspeo da raspoznam tri siluete.Opet je progovorio isti onaj od malopre,očigledno ovaj najbliži,ali se nije obraćao meni,nego nekome iza:

-Dobro,vas dvojica idiota,pogledajte ga dobro.

-Što da me gledaju?-pitao sam mrzovoljno,ali očigledno nije obraćao pažnju na to, nego je nastavio.

-Pogledali ste ga?Dobro,a sad mi recite,da li vam on imalo liči na žensko?!

-Ne,šefe,ali...-jedan od njih iza je počeo,ali ga je ovaj,očigledno glavni,prekinuo.

-Nemoj ti meni ali!Kako ste mogli da napravite takvu glupost!?

-Šefe,bio je mrak i...-počeo je drugi,ali je i on bio prekinut.

-Mrak,je li?!Pa jel je i u mraku toliko teško raspoznati muško i žensko?!

-Nije,ali...

Sad sam ga ja prekinuo:

-Čekaj,žensko?!Zar vam ja stvarno ličim na žensko?!

-Eto,vidite?Čak vam se i on čudi koliko ste glupi!Jedno dete poput njega bi uradilo ovo bolje od vas!

-Hej,nisam ja dete!

Ali,potpuno je prestao da obraća pažnju na mene(što najviše mrzim),već je bio koncentrisan na ovu dvojicu i i dalje ih kritikovao besno:

-Stvarno ne mogu da verujem!Nisam mogao da vam dam lakši zadatak!Trebali ste samo da otmete dve plemkinje,a vi ste i to zabrljali!Ako več nije sve išlo po planu,zašto niste prekinuli sve?!

-Već smo počeli sa planom kad smo primetili.-rekao je onaj prvi dok sam ja pokušavao da skontam šta se to dešava.

-Dobro,dobro,krenulo je po zlu.Zašto onda njega niste ostavili i doveli samo devojčicu?

-A,to..Paaaa...Video mi je lice.

-Šta?!Stvarno ne verujem!Jel si ti toliki kreten?!

-Nisam ja kriv,mislio sam da nije pri svesti.

-Sve jedno,zbog vas dvojice mi je plan potpuno uništen!Samo...Šta će on sa ovom malom?Očigledno nije Čuvar,primetio bi vas.

-Pa,niko ne očekuje da će neko da ga tek tako napadne,zar ne?-rekao sam mu.

-Dobro,ko si onda?

-A šta to tebe briga?

-Slušaj,mali,neću da imam nikakve probleme,samo mi reci ime.

-Reks.

-Reks kako?

-Reks Čejs Konor Kiler,zašto ste svi zapeli da čujete celo ime,zar samo Reks nije dovoljno?!

-Kiler?Dakle,u nekom si srodstvu sa ovom malom?

-Kojom malom?

-Ne pravi se lud!Sa onom devojčicom!

-Samantom?Gde je ona!?

-Tačno tu iza tebe.

-Kako je onda ja ne čujem?!

-Pa,bila je malo preglasna,morali smo nekako da je ućutkamo.

-Jel ona dobro?

-Jeste,a sad mi odgovori na pitanje.

-Prijatelju,nisam ti ja šalter za informacije.

Odjednom,osetio sam kako mi je prislonio nož uz vrat.Dobro,nisam baš video da je to nož,ali nešto metalno i oštro sigurno jeste,a u ovakvoj situaciji je najlogičnije da je to nož.Zarežao je:

-Slušaj ovamo...Nemam vremena za gubljenje,zato mi odgovori.

-Znaš da ne možeš da me povrediš,zar ne?

-Da,ali nisi otporan na bol,jel tako?

Osetio sam kako sve više pritiska onaj nož,ne bi me ni čudilo da mi je krv krenula,hvala bogu pa je mrak,nije baš vreme da se oneavestim,a ako ne vidim krv,neće mi biti ništa.Tiho sam jauknuo,a on je rekao:

-Nemam ceo dan,zato pričaj.

-On...On je moj rođak.-čuo se tihi,slab glas iza mene.

-Oho,vidi ti to.-počeo je ovaj ispred mene-Uspavana lepotica se probudila!-polako se odmucao od mene-Hoćeš li mi ti,dušo,reći to što me zanima?

-Hoću...Samo ga ostavi na miru.

-Ne brini,imaš moju reč.

-Samanta,umukni.-zarežao sam na nju.

Nije trebalo da budem takav prema njoj,ali sam jednostavno osećao da ovaj tip ne treba da zna tako nešto.Jeste da me instikt često vara,ali je ovaj put taj osećaj bio prejak da bi se ignorisao.On je promrmljao:

-Ko je tebi kriv što si tako tvrdoglav?!Ako ona nema problem sa tim,zašto to imaš?

-Ona je dete,naravno da nema ništa sa tim.

-Pa,ako ona nema ništa protiv,tvoje mišljenje nije važno.-sad su razgovarali samo njih dvoje-Dakle,dušo...Samanta,beše?

-Da,Samanta.

-Dobro,Samanta,on je tvoj rođak?

-Da,a sad ti meni odgovori na pitanje.

-Reci.

-Koga su trebali da otmu umesto njega i zašto?

-Rekla si pitanje,ima ih dva,ali nema veze,odgovoriču ti na oba.Na pitanje zašto,odgovor je prelak,zbog novca od otkupa.Drugo pitanje je takođe lako,to je trwbala da bude tvoja mama.

-Zašto?

-Rekoh ti,zbog novca,a sad ti meni odgovori,važi?Mislim,to je pošteno,zar ne?

-Rekla sam ti,on je moj rođak.

-Dobro,to shvatam,a ko su mu roditelji.

-Reksi,kako ti se zove mama?

-Neću da ti kažem,kad ti kažem da ćutiš,onda ćuti.Ima razloga.-zarežao sam.

-Hajde,zašto mi samo praviš probleme?

-Kako god.Zove se Lara.Lara Konor.

-Lara?Nikad čuo.-rekao je tip sa nožem iznenađeno.

-Naravno da nisi,glupane,kad je ona Zemljanka.

-Dobro,a otac?

-E njegovo ime neće da se govori u mom prisustvu.

-Zašto?Porodične nesuglasice?

-Nije tvoja stvar.

-Kako god,ja ni ne razgovaram sa tobom.Samanta,hoćeš li da mi odgovoriš?

-Reks je rekao da ne smem da kažem njegovo ime.

-Ne obaziri se na njega,samo reci.

-Neću,rekao je da to ne radim i ja to neću da uradim.

-Dobro,ovako ćemo.Šta je njegov tata tebi?

-Ujak.

-Samanta,začepi!-već sam se drao.

-Ti ućuti da te ja ne ućutkujem.Ne obaziri se na njega,nego mi kaži još nešto.Rođeni ujak?

-Pa da.

-Od tvog tate rođeni brat?

-Da.

-Pa ko to mo...

Zastao je,očigledno shvativši o kome se radi.Neočekivano je počeo da se smeje kao lud na brašno.Da,da se cepa od smeha!

-Šta je smešno?!-pitao za zlovoljno.

-Ništa,samo...Samo sam znao da mi je ta tvoja egoistična njuška poznata od nekud,samo nisam mogao da se setim odakle.Sad znam.Ne mogu samo da verujem kako mi on nije prvi pao na pamet.

-Kako god,nećemo da pričamo o njemu.

-O,a zašto?Tako bih hteo da čujem kako je,ipak smo nekad bili dobri prijatelji.

-Bili?

-Da,bili smo,sad više nismo.Ipak ne mogu sva prijateljstva da traju večno,naročito sa nekim kao što je on.

-Znam tačno o čemu pričaš...

-Pa,zašto ste se vas dvojica posvađali?

-Rekoh da nije tvoja stvar.

-Zašto?Ne želiš da pričaš o tome?

-Napokon si shvatio,svaka čast!

-Nešto lično?

-Definitivno je lično.

-Pa šta to?

-Jel si ti gluv!?Neći da ti kažem i kraj!

-Ok,kako hoćeš,mada mislim da bi ti bilo lakše da kažeš nekome.

-Zar stvarno misliš da ću da kažem nešto tako važno jednom potpunom strancu?!A i to sam rešio onako kako bi svaka važna stvar trebala da se reši.Tučom.

Jel sam ja to rekao.Ovih dana iznenađujem sam sebe.Mislim,neko kao ja,ko nema pojma kad je u pitanju nasilje,kažem da je to jedini način da se reše stvari.Pa,kao što kažu,ljudi se menjaju,ali ne ovako brzo,zar ne?Nisam mogao da mu vidim lice,ali sam znao da je iznenađen,to se prosto osećalo u vazduhu.Gledao je u mene jedno pola minuta,a onda je sa nevericom i iznenađenjem u glasu pitao:

-Stvarno si se potukao sa njim?!

-Da,šta je tu čudno?

-Pa,to znači da si mu sigurno jako drag.

-Wow,baš neobičan način da se to pokaže.

-I nije baš.

-Zašto?Kod vas je uobičajeno ono ,,ko se bije taj se voli''?

-Ne,nego je sigurno da sad ne bi bio ovde da te on stvarno ne voli?Zr stvarno misliš da bi neko kao on tako lako odustao od tuče i da bi te tek tako pustio?

-Iskreno,on meni deluje baš kao neki miran tip.

-Nisi ono što pokazuješ,već ono što kriješ.Obično su ti najstaloženiji najopasniji kad se naljute.

-Nažalost,to sam doživeo.

-Nisi ti doživeo ni pola,a nadam se.i da nećeš.Tako nešto ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju.

-Zašto ste vas dvojica prestali da budete prijatelji?

-A zašto ti skrećeš sa teme?

-Zaista nije fer da samo ti poatavljaš pitanja.

-Ok,kako hoćeš.Prestali smo da budemo prijatelji kad je on preterao sa tim svojom ponašanjem i stavom?

-Kakvim stavom?

-Istim kakav ga i ti imaš,zbog čega polako počinješ da me jako nerviraš.

-Nemam ogledalo,reci mi ti kakav stav imam.

-Eto,upravo to pokazuješ.Taj smeli,uobraženi,neustrašivi stav,kao da se nikog i ničeg ne bojiš,da ne postoji niko ko sme išta da ti kaže.

-Pa,nije baš da imam čega da se bojim.

-Siguran si?Izgleda da je to neka porodična karakterna crta,zar ne?Samo ne znam na koga je on,svi ostali u,njegovoj porodici su pametni ljudi koji znaju kad trebaju da zaćute,ali izgleda da je to ipak nasledno.

-E tu si u pravu.Znam već iz iskustva da ne znam da ćutim.

-A znaš li da to nije baš dobra osobina?

-Pa,nije baš da mi je donela nešto dobro,ali ja sam ovde,živ i zdrav,nije mi ništa naškodilo.

-Za sve postoji prvi put.

-Što?Da ne trebam možda tebe da se plašim?

-Možda bi i trebao.

-Samo me zanima šta ti misliš kad se praviš tako opasan.

-Eto,opet taj tvoj karakter.Rekse,stvarno bi trebao to da središ,tu lošu osobinu,pre nego što ona sredi tebe.

-Znaš šta?!Stvarno mi postaješ dosadan!

-To je samo dobronameran savet,a ti ga shvati kako hoćeš.

-Baš me briga za tvoje savete,a i neću da primim nikakav savet od nekog čije ni ime ne znam.

-Pa trebao si samo da pitaš.Zovem se Koper.

-Nije baš da me zanima.

-Sve jedno,ja znam tvoje ime,valjda je red da i ti znaš moje.

-Kako god,sve mi je jedno.I onako ne planiram da dugo ostanem ovde.

-Da,to je zaista izvesno,naročito pošto sad zovem vaše roditelje u vezi otkupa i drugih finansijskih stvari.To vas ne treba da zanima,ali možete da slušate razgovor ako hočete,uključiću interfon.

-Nije da će nam puno pomoći,ali uključi.

-Ok,zovem...

Okrenuo je neki broj i stavio telefon između nas dvoje.Sa druge strane se začuo neki slabašan,plačljiv ženski glas.Trebali mi je vremena da se setim kome pripada,ali sam na kraju uspeo.To je Marija,Samantina majka,ona koja je trebala da bude ovde umesto mene.

M:H-halo?

K:Halo?Dobar dan.Sa kim imam čast da razgovaram?

M:Ko god da ste,ne želimo ništa da kupujemo.Ne zanima naa nikakva ponuda,koliko god bila povoljna.

K:Sigurni ste?

M:Naravno da jesam!Imam trenutno večih briga nego neki glupi proizvod!

K:Mogu li da čujem vaše ime?

M:Zašto?

K:Eto tako,čisto iz radoznalosti.

M:Marija.Marija Kiler.

K:E pa,gospođo Marija,možete da se pohvalite da imate izuzetnu ćerku.

M:O...O čemu vi to?!Ko ste vi?!

K:Zar još niste shvatili?

Odjednom,u razgovor se ubacila Samanta.

S:Mama!

M:Sem?!To si ti?!O,moj bože!

S:Mama,u pomoć!Spasi me odavde,hoću kući!

Odjednom,sve sa druge strane je utihnuli,luo se samo prigušen plač i šuštanje.Par sekundi je bilo tako,a onda je neko ponovo progovorio,ovaj put muški glas.Šta da se radi,kad toliko puta čuješ nečiji glas,odlično ga zapamtiš,samo što ovaj put nije ni izbliza tako miran i hladan kao obično.

N.N.:Halo?!

Da,definitivno sam u pravu,niko ne može da kaže jednu reč sa toliko odlučnosti kao moj otac,siguran,sam da ne postoji ni jedna druga osoba koja to može.Izgleda da je i Sem to primetila,pa je viknula:

-Ujak Rede!

R:Sem!?To si ti?Dobro si?

Da,definitivno je to on,jer mislim da niko drugi ne može tako brzo da menja način na koji govori.Odjednom,od one odlučnosti je nastala nežnost i velika zabrinutost.

S:Ja sam.Dobro sam,samo se mnogo plašim.Hoću da idem kući!

R:Ne brini,brzo ćeš da dođeš kući,imaš moju reč.

K:O,moj bože,kako je ovo dirljivo!

R:Ko si,dođavola,ti?!

K:Polako,momčino,smiri se.Sad je taj tvoj bes poslednje što ti treba.

R:Nemoj ti meni da pričaš šta da radim,nego mi odgovori!

K:Mislim da to nije toliko važno.

R:Dobro,onda mi daj da razgovaram sa Samantom.

K:Ne branim ti,slobodno pričaj.Interdon je uključen,slobodno pričaj.

R:Sem,sigurno je sve u redu?

S:Jeste,valjda...

R:Kako to misliš valjda?

S:Ovaj čovek ima nož i...

R:Nož?!Nije ti valjda uradio nešto sa njim?

S:Ne,ali...

R:Pretio ti?

S:Nije meni.

R:Nego kome?

S:Reksu.

R:Reksu?!Šta će on tu?!

S:Pa bio je sa mnom kad se sve ovo desilo.

R:Jel on dobro?

Ja:On,za tvoju informaciju ima i uši i usta,možeš sam da ga pitaš.

R:Rekse?!Dobro si?!

Ja:Pa čim mogu da pričam,znači da sam dobro.Ne,stvarno,da ima samo malo više svetla,da nismo vezani ovde i da ima nekog dobrog pića,možda i hrane,ovo bi bilo žurka.

R:Žurka na kojoj ti neko preti nožem?

Ja:Sve jedno.Ko meni išta može?

R:Znaš da ne trebaš da budeš tako samouveren.

K:To sam mu i ja rekao,ali znaš već...Genetika je jedno čudo.

R:O čemu ti to buncaš?!

K:Šta je bilo,druže?Hoćeš da kažeš da ti nisi bio takav pre?

R:Nisam ja tvoj drug.

K:Kako god,trebalo bi da se nešto dogovorimo,nemam vremena za gubljenje.Znaš izreku,vreme je novac.

R:Dobro,dobro,šta hoćeš?

K:Pet.

R:Šta pet?

K:Be pravi se lud.Pet miliona.

R:Dolara?!

K:Pa,neću da odbijem ni neku drugu valutu,ali u toj vrednosti.

R:Ti stvarno nisi normalan?!Gde da nađem tolike pare?!

K:Ne brinem se ja za tebe,znam da ćeš da se snađeš.Sumnjam da na porodično imate manje od jedno dvadeset miliona,ali kako hoćeš.

R:Svakoj banci će trebati bar nekoliko dana da mi isplati toliku sumu.

K:Izgleda da se nismo dobro shvatili.Ja te pare očekujem sutra ujutro.

R:Šta?!Pa ti stvarno nisi čist!To je proato nemoguće!

K:Stvarno se nismo dobro sporazumeli.Slušaj,za par minuta možeš da očekuješ jedan video poziv,pa ču tad da ti pokažem šta može da se desi ako se nekako ne snađeš do jutra.

R:Ko si uopšte ti?!

K:Ostaviću te da o tome razmišljaš još par minuta,dok se ne budemo čuli sledeći put,ali imam da ti kažem samo jedno.Svako plati za svoje greške kad-tad.

R:Šta kog...

Nije ni stigao da još nešto kaže,a ovaj je spustio slušalicu.Stajao je tako par trenutaka,zureći u onaj mrak,a onda je rekao onoj dvojici:

-Nejt,Rok,odvedite ovu malu negde.

-Šta bre?!Samo nek neko proba da je takne,ja ću...-odmah sam se usprotivio.

-Nećeš ti ništa.Šta vas dvojica čekate!? Brže malo!I jedan nek ostane sa njom,drugi nek mi donese lap-top.

-Šta će ti sad lap-top?!I samo li je neko od vas dirne...

-Nemoj ti da brineš,nisam toliki gad da povredim jedno bespomoćno dete.

Gledao sam kako jedan od one dvojice stavlja Samanti ruku preko usta i vuče je nekud,a onaj drugi ide za njim.Kad su bili kod vrata,Koper im je doviknuo:

-A,da,nek neko donese neku lampu,malo jaču od ove,neće ništa da se vidi u ovom mraku.

Do sad jr držao ručnu lampu i ako to nije dovoljno jako,ne znam šta jeste.Zamalo da oslepim od tog čuda.Ali se nisam baš obazirao na glupu lampu,sad je Sem bila važnija,opet se u menu pojavio onaj žar,pa sam nastavio da mu pretim:

-Slušaj ovamo,ako joj samo jedna dlaka zafali sa glave,ako joj samo jedan njen uvojak bude loše namešten,ima skupo da mi platiš!

-Stvarno si pun entuzijazma,to moram da ti priznam,ali,nažalost,sad nisi u situaciji da pretiš.

-Misliš da blefiram?!

-Naravno da ne.Siguran sam da bi sve što kažeš uspeo da uradiš da možeš,ali to sad nije slučaj.

-Ja ti samo kažem,ne dao ti bog da je povrediš.

-Rekao sam ti,nisam toliki kreten da povredim bespomoćno dete.Rekao sam onoj dvojici da je odvedu jer bi zaista bilo nehumano da nju teram da gleda šta će da se desi.I da sam na tvom mestu,više bih brinuo za sebe nego za nju.

-Za sebe nemam zašto da brinem,nemaš ti hrabrosti da mi išta uradiš.

-Siguran si u to?

-Zašto svi ponavljate isto pitanje?

-Trebaš da shvatiš da nisi svemoguć.Slušaj me sed dobro,kod sebe imam pištolj,nemoj da praviš nagle pokrete inače mi neće biti problrm da ga upotrebim.Dogovoreno?

-Ne znam kako mogu da pravim nagle pokrete kad sam vezan,ali ok.Dogovoreno.

-Pa,nećeš još dugo...

Šta mu je sad to značilo?!Ovaj tip je baš čudan ako mene pitate.Pravi psihopata.Polako je prišao iza mene i osetio sam da kanap kojim su mi ruke bile vezane popušta.Za par trenutaka sam bio slobodan i naravno,kao što bi svako i uradio,skočio sam smesta na noge i krenuo da bežim,ali me je zaustavio zvuk repetiranja pištolja.

-Polako se okreni.-čuo sam preteći glas iza sebe.

Izgleda da sa ovim tipom nema šale.Kao što je i rekao,polako sam se okrenuo ka njemu i u onom mraku sam razaznao pištolj u njegovoj ruci.Ponovo je rekao:

-Sad stavi ruke na potiljak.

Toliko je njegov glas bio jeziv da me nije čudilo da će da mi kaže da se okrenem,a onda će da mi raznese glavu.Dobro,to me ne bi ubilo,i on to dobro zna koliko i ja,ali isto tako znam i da nije baš najprijatniji osećaj kad te neko pogodi pištoljem bilo gde,a kamoli u glavu.I ovaj put sam ga poslušao.Skoro je moglo da se vidi kako mu crvene oči bljeskaju u mraku.

-Mislio si da blefiram,zar ne?-pitao je posle par sekundi neprijatne tišine.

-Pa znaš da nada umire poslednja.

-Kako god.Sad vidiš da ne blefiram,zato ne pokušavaj ništa i slušaj dobro šta ti pričam.

-Dobro,ovaj,put stvarno.

-Dobro.Polako priđi.

Poslušao sam ga i ovaj put i stao na oko metar od njega.

-Sada skini jaknu.

Par sekundi sam se dvoumio,ali sam na kraju to ipak uradio.Inače,hteo sam da se zaledim.Ja sam jedan od onih idiota koji ispod jakne na -20 nose samo majicu.Bacio sam jaknu pored sebe i vratio ruke u početni položaj.

-Vidiš kako sve može kad se ne inatiš.Treba da uradiš još nešto.Skini majicu.

-Šta?!Pa da li si ti normalan?!Neću da se smrznem ovde!

-Poslednji put ti kažem,uradi šta sam ti rekao.

-Ma nema šanse.

Sledeće sekunde je tačno pored mog uveta prozujao metak i ja sam se zaledio.Koper je rekao preteće:

-Sledeći put će biti malo u stranu.Nadam se da neće biti sledećeg puta,ali uradiću to ako ne budem imao izbora.

-Ok,nemoj odmah da šiziš.

Ponovo sam ga poslušao i majica je završila pored jakne.Već sam počeo da drhtim,mada ne zbog straha,nego zbog užasne hladnoće.Nisam ja još navikao na ovoliku hladnoću,u ovo vreme je u Kaliforniji dovoljna samo majica.A ovde...Ovde je ledeno doba gde god da smo.Koper je nastavio sa naređivanjem:

-Vrati se do mesta gde si bio malopre.Sa rukama iza.

To je bila ona stolica gde sam malopre bio vezan,polako sam se približio i ponovo seo i dalje sa rukama na vratu.Ponovo mi je vezao ruke iza leđa,čini mi se ovaj put jače ili sam ja za ovih pola minuta navikao na slobodu.Odjednom,u mraku sam čuo neki čudan zvuk nalik.udaranju metala u metal.

-Šta radiš to?-pitao sam trudeći se da se setim odakle potiče taj zvuk.

-Spremam se za šou.

Taj zvuk...Tako je!Tako zvuči kada se noževi oštre jedan o drugi.Šta obaj psihić namerava?!Da me tranžira?!

-Šta će ti onda noževi?

-Stvarno si pametniji nego što sam mislio.

-Odgovori mi.

-Nije noževi nego nož,ovo drugo je žilet.

-Pa šta će ti žilet,tako ti svega?!Nećeš valjda sad ovde da se briješ?!

-Ne,treba mi da naoštrim nož.

-A šta će ti nož?

-Videćeš za par trenutaka.

-Ajde,reci mi.

-Ne bi bilo zanimljivo da ti otkrijem sve,ali ću ti reći nešto.Pokazaćemo tvojima šta može da se desi ako ne skupe pare do sutra i...

-I?

-I skinuću ti taj prkosni osmeh sa lica.

.....................................................................
Pa,nadam se da sam uspela da vas bar malo zainteresujem :D.Vidimo se sutra!

SweetyEvil