Uf,morao sam da uništim svoju savršenu,čupavu frizuru!Koja je fora da im je kosa onoliko uredna?Grrrr!Daj bože da je ovo sve neki užasno realističan san i da ću se uskoro probuditi....Jer ću u suprotnom nekog ubiti.Ah,zašto se meni dešavaju ovakve stvari?I ta njihova bela uniforma...Oslepeću od ovolike beline!Krevet beo,zidovi beli,pod beo...Sve je belo!A ja baš ne volim tu boju...Zašto nisu izabrali plavu,ili crvenu,možda crnu?Da,crna je fanastičan izbor!Bar neki detalj u toj boji bi razbio ovu monotoniju.Sviđa mi se ta boja,nekako pokazuje neku moć...Ko zna koliko sam razmišljao o tim bojama,kad je neko počeo da lupa na vrata,tačnije,izgledalo je kao da hoće da ih razbije:

-Rekse,koliko se spremaš,pomislio bih da si ti mlada!Ajde požuri,pola sata si tu!

Da,bio je to Azur,definitivno.Ko se drugi ovbde tako dere?Viknuo sam mu:

-Ajde ćuti,dosado!Ima da se spremam koliko hoću!

-Pa ne treba ti pola sata da se obučeš!

-Da,treba mi!

-Ok,čekam još pet minuta,pa razvaljujem vrata!

-Ako bi da me vidiš bez odeće,možeš i odmah!

-Neka,radije bih preskočio taj deo!

-Ma šta se derete!?-čuo sam sad i Gardijanov glas.

-Gospodinu treba pola sata da se obuče!-počeo je Azur da me kleveće.

-Nemoj mi reći da se nisi obukao,Rekse!O,bože,koliko ti treba?!-pitao je ljuto.

-Nisam ja rekao da se nisam obukao,nego da nisam gotov!Nisam ja kriv što ste me naterali da pokvarim frizuru!To je treća omiljena stvar koju sam izgubio zbog vas!Uh!

-Ne prenemaži se nego izlazi!-počeo je Azur podrugljivo.

-Ma rekoh ti da ćutiš!

-OK,onda odoše vrata...-i počeo je da lupa na vrata da sam svakog časa očekivao da će da ih slomi.

Zato sam brzo naviukao onu njihovu odvratnu uniformu i izašao.Zamalo mene da udari,kreten!

-Da li si ti normalan?Možeš nekog da ubiješ tako,gromado!-vikao sam na njega.

-Sam si kriv,sto godina ti treba da se spremiš!

-Nije istina,ali ti ne znaš koliki je užas da se oprostiš od savršeno napravljene frizure!

-Baš me briga za tvoju frizuru,ko malo dete si,znaš?

-Ne svađajte se vas dvojica!-počeo je da se dere Gardijan-Dovoljno je što moram da vas pazim,neću da slušam i vašu svađu!

-Oh,u kakvu sam ludnicu dospeo...-promrmljao sam sebi u bradu.

Zaista i jeste bila ludnica,i hteo sam svakog časa da pobegnem glavom bez obzira.Mislim,da sam mogao...Ali kakav je način da ti neko dođe u kuću,pod pretnjom te odvede ko zna kuda i natera te da moraš da oženiš neku tamo princezu,kraljicu,šta je već,a ja još i zauzet!?Dobro,Roksi misli da sam se ubio,ali ipak to nije opravdanje...Peli smo se uz one stepenice,koje su izgledale ko da nemaju kraj...To je trajalo kao sto godina,kad smo konačno stigli.Gardijan je otmeno kucao na ogromna vrata,pogađate koje boje,i otvorila je jedna starija žena.Zar je to ta kraljica?!Ne mogu da oženim nekog ko može da mi bude majka,možda i baba!Gardijan se poklonio i rekao:

-Gospođo Karisma,doveo sam ga.

-Oh,kako je sladak!-gledala je u mene ko da će da me pojede.-Kraljici će se sigurno još više dopasti!Hajde,dečko,uđi!

-Dobro,mi ćemo sačekati ispred.-reče Gardijan.

-Hm,hoćete li čaj,možda kafu?

-Može čaj.Ti,Azure?

-Ne hvala...-reče on zbunjeno,a ja sam ušao u ogromnu prostoriju.

Ne bih rekao ogromna,nego džinovska!I bila je,kao i sve ovde,bele boje.Na sredini je bio ogroman krevet sa baldahinom,a na njemu je sedela neka devojka,okrenuta leđima i čini mi se da je nešto čitala.Nisam baš hteo da je uznemiravam,ali sam se zakašljao,da bi me možda primetila.Okrenula se i...O,bože dragi!To je zaista najlepša osoba koju sam video.Dobro,treća najlepša.Prva je bila ona osoba u mom ogledalu,druga Roksi,a ova je sigurno treća.Za ono prvo,nemojte misliti da sam uobražen,ali zaista,ne mogu protiv sudbine kad me stvorila ovako lepog.Za drugo stojim čvrsto,jer je Roksi najlepša osoba(koja nisam ja)koju sam video.Dakle ona je najlepša žensak aosoba,a ova je bila druga...Ma,glava me zabole od ovoliko filozofiranja!A možda i od nje,jer je bila hipnotišući lepa...Moglo bi se reći i savršena,ali mi je izgledala nekako tužna.Pogledala me je prvo nezainteresovano,pa se nasmešila.I ja sam se njoj nasmešio,ali pomalo smotano.Možda bih se i onesvestio,jer ipak,i pored izgleda,nisam baš bio najsamouvereniji u ženskom društvu,da nije rekla:

-Ti si sigurno Reks,zar ne?

-D-da.Drago mi je!

-Dođi sedi,zašto stojiš tu?

-aha,ok...

Seo sam pored nje na krevet,a ona je ostavila knjigu.Pitao sam je:

-Šta čitaš?

-Ma,ništa važno...Neku knjigu sa Zemlje,doneli su mi je skoro,zaista je lepa...

-O,pa ja sam sa Zemlje,možda sam čuo za knjigu!

-Zove se ,,Romeo i Julija''.Nikako ne mogu da zapamtim ime pisca,ali je knjiga prelepa.Govori o dvoje  zaljubljenih koji ne mogu da budu zajedno,oh,kako volim romantične knjige...

-Da,čuo sam za nju,nažalost...-rekao sam malo tiše.

-Zašto nažalost?!Nije ti se svidela?

-Ma nje to,nego sam morao celu da je pročitam dan pre ispita.Naravno,zaboravio sam na to,iako je profesor rekao nedelju dana pre.Moraosam da je naučim skoro napamet za ispit...

-Šta je ispit?

-Pa,proveravaju šta smo naučili.

-Oh,kako bi bilo lepo da nas ovde proveravaju u vezi knjiga,to bi bilo prelepo!

-Čekaj malo.Ovde nema ispita iz književnosti?

-Mislim da ne...

-A matematika,fizika,hemija?

-Ne...

-Juhu!!!Ja sam najsrećniji čovek sad!Tooo!

-Ti ne voliš da čitaš?

-Volim stripove...

-Šta je to?

-Oh,vi ovde nemate ni dosadne,ni zanimljive stvari...Eh,svet nije savršen...Strip ti je knjiga napravljena od slika.

-To zvuči zanimljivo.

-Naravno da jeste!Mogao bih da čitam stripove ceo život!

-Nego,ja sam Aurabel,drago mi je.

-Eh,svi imate čudna imena.

-Zašto?

-Pa,na Zemlji su vaša imena neubičajena.

-Kod nas imena označavaju tvoju svrhu u životu.

-Kako misliš svrhu?

-Pa kod nas ne možeš da biraš šta ćeš biti.I pre rođenja ti se odredi šta ćeš biti.

-A kako se to određuje?

-Ako se rodiš kao i svaki Reksonac,možeš da budeš skoro sve,ali ti se posao obično određuje po porodičnoj tradiciji,na primer,ako su ti svi u porodici bili iscelitelji,velika je šansa da ćeš i ti to biti.

-Dobro,dalje.

-Ako se rodiš u kraljevskoj porodici,onda imaš ogromne šanse da nastaviš lozu i postaneš vladar,osim ako se toga ne odrekneš i ne odeš iz Reksona...

-Zašto bi otišao?

-Pa jednostavno te izbace.Ako ne prihvatiš sudbinu koja ti je određena,smatraju te izdajicom i ili te ubiju ili te oteraju odavde.

-Eh,kako ti to mirno pričaš...Bar da znam da ne pokušavam ništa slično!

-Šta ti fali?Ovde je velika čast da budeš Gospodar svetlosti.Možda je to i veće zvanje od kralja ili kraljice.

-Tebi je  svejedno što ćeš se udati za nekog koga ni ne ponaješ?!

-Tako sam naučena,da moram da poštujem pravila.Možda i meni nije sve jedno što ću morati da se udam za tebe iako te ne poznajem,ali to je moja dužnost...a moglo je da bude i gore...

-Kako gore?

-Pa mogli su da dovedu nekog užasnog...Ti si baš zanimljiva osoba.

-Pa nisi ni ti loša i veoma lepa i pametna,ali jednostavno,kada ti srce pripada drugoj...

-Tačno te razumem o čemu pričaš...

-Stvarno!?

-Da,i ja kao i ti imam nekog koga vlim,ali je jednostavno nemoguće da budemo zajedno,tako da sam prosto odustala od maštanja.Molim te nemoj nikom to reći,samo ti znaš za to,kao i on.

-Ne brini,neću nikom reći,ali hoćešli mi reći ko je on?

-Izvini,ali ne mogu...

-A,dobro.Ne brini nema veze,to je  i onako tvoja stvar.

Taman sam hteo još nešto da kažem,tek da razbijem tišinu,ali je tad Azur naglo otvorio vrata i viknuo:

-Ajde mali,ne možeš tu da ostaneš celi dan!O,izvinjavam se vaše visočanstvo...Rekse,ajde polazi!

Bože kako se zbunio,samo što ju je video!A i ona nije ostala ravnodušna.Prvi put od kad sam došao,video sam da se iskreno nasmejala.Da nije Azurtaj kog ona potajno voli?Ma ne!Samo mi se učinilo,a ko se ne bi nasmejao kad vidi Azura,jer je on bio i ovako simpatičan.Rekao sam zvanično:

-Hm,Aurabel,to jest,vaše visočanstvo,moramo da krenemo,drago mi je što smo se upoznali.-i smotano sam se poklonio.

Eh,nisam ja za ove stvari!Počeo sam da zezam Azura:

-Šta je bilo,pocrveneo si?Da se nisi ti malo zaljubio u nju?

-Ne,ne,ali moraš da priznaš da je lepa!

-Da,ali ja sam već zauzet,tako da ti ne predsatavljam pretnju do njenog srca...

-Ma ne pričaj gluposti,ona je kraljica,ja sam vojnik,prosto je nemoguče!

-Sve je moguće!

-Eh,vama ljudima je lako!Za vas je sve moguće,ali ja sma već naučio da se pomirim sa sudbinom.

-Ne nego si pesimista.

-Nisam!

-E baš jesi.

Tako smo išli ko zna koliko svađajući se,dok nismo naišli na Gardijana i na onu gospođu koja nam je otvorila.Karisma beše?Opraštali su se,pa je ona otišla.Gardijan je uzdahnuo,pa nam je rekao:

-Vas dvojica stvarno ne znate da prestanete da se svađate!

-On prvi počinje!-rekli smo obojica u isto vreme pokazujući jedan prema drugom.

-Baš me briga ko prvi počinje!Kapiram da si ti Rekse Zemljanin,pa ne shvataš ništa i ponašaš se kao malo dete,ali ti Azure...Ti valjda znaš kakvi su Zemljani.

-Ali on mene provocira!-počeo je da se brani.

-Pa ti ga ignoriši.

-Ovakvu napast ne mogu da ignorišem-promrmljao je u bradu.

-Nisam ja napast nego si ti uštogljeni kretenski snob!-rekao sam mu ljuto

-I vi idalje nastavljate da se svađate...Bože,gde mene nađe da budem sa ova dva derišta!-rekao je Gardijan samosažaljevajući se.

-Ja nisam derište,a i nisam ja tražio da dođem!Tamo gde ja živim mogao bih da te tužim za ucenu!-počeo sam ja da se svađam sa njim.

-Stvarno prestani više o toj gluposti,nego idemo.

-Pa gde idemo opet!?

-Idemo da počnemo tvoju obuku,iako neće mnogo pomoći,ionako si beznadežan slučaj.

-To moram da se složi sa tobom.Ja prosto isam za ove gluposti.

-Šta ćeš,ne može svako to da radi.-počeo je da me provocira Azur.

-Ne počinjite opet vas dvojica...

-Nego,šta prvo radimo?Ako je nešto opasno,da odmah počnem da pišem testament.

-Ne brini,nisi toliko glup da se povrediš,bar mislim.-rekao je Gardijan podrugljivo.

-Pa dobro,šta radimo?

-Svako ovde ima neku moć,a ti ih sigurno imaš više,pa ćemo otkriti koje...

-Već znam par...Dobar sam u otvaranju frižidera,skoro mogu pogledom da ga otvorim.

-Lepo rekoh da si beznadežan...

-Ma ja samo kažem šta znam da radim.

-Dobro,ajde da vidimo šta znaš.

Ušli smo u neku prostoriju,kao i sve ostalom ovde,od belog mermera,ali osim toga,ličila je na našu salu za fizičko.O ne...Fizičko!Ako sam za nešto bio antitalenat,to je bilo ovo!Ja se jesam trudio,ali sam uvek nekako uspevao da povredim sebe ili nekog drugog u mojoj blizini.Toliki sam bio baksuz,da mi je profesor zabranio da uopšte dolazim na časove.kaže da bi ,,radije ostavio ovu salu čitavu do sledeće godine''.Ja sam voleo sport,ali nekako sam uvek uspevao da se izlomim.Jedini spor koji mi je išao od ruke je surf,a i kad sam to počeo,par puta sam se davio dok nisam uspeo da stanem na dasku.Samo da stanem...Zašto sam toliki antitalenat za sve?!Nisu mi dali ni da igram košarku ili fudbal posle škole je r,,nisu hteli da poginu od lopte''.Uh,koji blam!Još veći problem je bio što je ova sala bila sve samo ne bezbedna za nekog kao ja.Mislim,puna mačeva,noževa,bodeža,svega nebezbednog.I normalna osoba je mogla da se povredi tu,a kamoli šeprtlja kao ja!

-Ok,nema šanse da ja uzmem tu stvar u ruke!Radije bih da poživim još koji dan,možda i još koji mesec,mada bi to bilo pravo čudo...-počeo sam da se prenemažem.

-Nisam znao da si baš tolika kukavica.-počeo je opet da me provocira ona j kreten.

Joj,kad smo kod tih moći,hteo bih da mogu da pretvaram ljude u žebe...Hahahah,on bi definitivno bio prva žrtva.

-Šta može loše da ti se desi?-pitao me je Gardijan malo začuđeno.

-Pa ako hoćeš da ti nabrojim...Mogu da odsečem neki važni deo tela,da se obogaljim,da se posečem.

-Kukaš ko žensko!Nije smak sveta ako se malo posečeš,a nisi toliko glup da se povrediš.

-Prvo,ja se gadim krvi,drugo,nisam glup nego smotan.

-Ne prenemaži se nego hvataj.

Brate,bacio mi je mač i mislio je da ću da uhvatim!Jel on normalan?Mogao je da me povredi!Ja sam se srećom izmakao,kao da bežim od nečeg,i mač je pao pored mene.

-Pa jesi li ti gluv ili si baš toliko glup?!Rekoh ti da hvataš!-rekao je Gardijan iznervirano.

-Nisam je ni jedno,ali ti si sigurno poremeććen!Kako očekuješ da uhvatim tu opasnu stvar i još u letu!?Stvarno ste svi ovde ludi!

-Oh,bože,šta sam ja to skrivio da dobijem ovog tupana?

-Nisam ja kriv što si ti poremećen!

-Jo...Azure,možda ti uspeš nešto da uradiš,a ja idem malo da odmorim živce.

-Pa ja ću stvarno da ga povredim.

-Pokušaj da to ne uradiš,ali ako je sila neophodna,onda je i upotrebi...

-Dobro,ali neću ja posle da budem kriv.

-Čekaj,ostavljaš me sa ovim ludakom?!-pitao sam užasnuto.

-Sigurno ćwe ti biti lakše sa nekim tvojih godina.Idem sad.-i zalupio je vrata.

Azur je počeo opet da me provocira:

-Šta je bilo?Uplašio si se?

-Da,za tvoju informaciju!Ne volim baš ovakve ekstremne gluposti.

-Ajde,napadni me,trudiću se da ne povredim.

Za samo par minuta,cela okolina je zadrhtala od praska.Šta se to desilo?Vidim samo Azura skoro zalepljenog za zid,koji je čak i napukao od siline udarca.To sam ja uradio?