-Oho,gospodin Reks se setio da ima kuću!-rekao mi je sarkastično.

-I meni je drago što te vidim.

Ok,lažem kao pas.On je trenutno poslednja osoba koju bih da gledam.U stvari,jedina stvar koju bih sad video je krevet.Posle par sekundi njegovih mrkih pogleda,rekao sam bezvoljno:

-Ok,pređi na ispiranje mozga pa da idem da spavam.

-Tebi je smešno ovo što se dešava?!

-Da li se smejem?!Ne.Spava mi se,zato požuri.Dovoljno je što si me dig'o jutros iz kreveta onako rano,sad bar imam pravo da se naspavam.

-Nemaš ti nikakvo pravo,bar ne sad.

-To je osnovna životna potreba koju ne možeš da mi zabraniš dok si živ.

-Tebi je sad samo do spavanja,jel da?!

-Naravno da da.Šta si ti mislio?

-Mislio sam da ćeš da se bar malo pokaješ zvog onoga što se desilo danas.

-A šta se desilo to tako strašno?

-Ništa,ne brini ti.Samo si ostavio dvoje dece same u kući,a ja sam njihovoj majici morao da dam plaćeni odmor od nedelju dana!

-Ajoj,jadan ti...Ostaćeš bez svoje drage sekretarice na nedelju dana.-rekao sam praveći žalosnu facu.

-Ovo nije za zezanje!Žena zamalo nije srčku dobila kad su je ono dvoje zvali da si ti tek tako istrčao iz kuće i otišao ko zna gde,a po mirisu alkohola mogu da naslutim!

-Ma daj,i ti piješ...

-Da,ali ne u ovakvim situacijama!

-Iskreno,drago mi je što sam to uradio.

-Drago!?

-Naravno.Umesto da provedem ceo dan sa onim idiotima od dece,ja sam lepo otišao u provod i bilo mi je extra.Samo da sam imao para za još neko piće,bilo bi neverovatno...

-O,bože,šta ću ja više sa tobom...

-Da me pustiš da idem malo da odspavam.

-Pa ti samo na to misliš!Kad ćeš da spavaš,jedeš i piješ!To je jedino što ti imaš u tvojoj lobanji!

-Hej,pa nećemo sad da se vređamo.To su osnovne životne potrebe,ne mogu protiv toga.

-Ja ću stvarno da poludim pored tebe...

Eh,drugar,kao da nisi već...

-I?Šta ćemo sad?-pitao je na kraju.

-Da me ostaviš na miru da idem da se naspavam.

-Mislim povodom ovoga što se desilo.

-Nemam pojma,ti si šef u ovoj kući,ja te samo trpim,to je moj posao.

-Pre ja tebe trpim.

-Šteta,otac si mi,moraš to da radiš.A sve je bili tako sjajno dok ti nisi uradio ono sa Valeri...

E,sad je definitivno puk'o ko petarda:

-Rekao sam ti da je ne pominješ u mom prisustvu!Nije me briga ni za nju ni za ono što sam uradio!

-Ok,super,laku noć...

-Gde si krenuo?!

-Da spavam,inače ću da zaspim stojeći.Ne mogu više da te slušam,vidimo se sutra,pa ćemo da raspravimo ovo...

Siguran sam da je rekao još nešto,ali ga nisam čuo.Rekao sam istinu,spava mi se ko nikom.U stvari,ja sam samo fizički budan,psihički sam ko medved u zimskom snu.Nemam pojma kako sam se dovukao do sobe,jedino što znam je da sam spavao dugoooooo,mnogo dugo.Tačnije,spavao sam do 4 sata popodne.Kuku,pa da li sam ja normalan!?E,sad sam ga stvarno preterao.Kapiram da spavam do jedan,ali ovoliko?Hm,sigurno je zbog jučerašnjeg stresa...Tako je,uvek je kriv stres.To je nepisano pravilo,kad god se desi nešto neuobičajeno,ti lepo okriviš stres i svi su srećni,osim možda stresa.Sigurno nije lako kad te stalno optužuju za nešto,čak da i nisi to uradio,ali neko mora i to da radi.Kako god,sišao sam dole i,očekivano,nema nikog u kući.Gospodin Šef je sigurno na poslu trenutno,tako da neću imati problem bar još neko vreme.Jadna moja creva,prazna su kao nikad do sad.Čini mi se ko da imam traktor u stomaku koliko krči!Najbolja stvar kad živiš kao milijarder je to da svako radi svoj posao.Kako ja,mada ne dobijam platu za to,nerviram mog dragog tatu,tako kuvari kuvaju umesto tebe.Samo naručiš i sačekaš da ti neko donese nešto za klopu.Međutim,kad sam ušao u kuhinju,prisustvovao sam najvećoj pometnji koju sam video u životu.Čini mi se da su i pećinski ljudi bili organizovaniji.Jedan trči sa jednog kraja kuhinje na drugi,drugi užurbano pere sudove,troje njih za jednim šporetom...Au,šta se to ovde dešava?!Koga drugog da pitam nego šeficu kuhinje:

-Tereza,šta se ovde dešava,tako vam svega?!

-O,to si ti!-rekla je okrenuvši se ka meni samo na trenutak,a zatim je nastavila sa svojim poslom-Ako si gladan,uzmi nešto iz frižidera,sad stvarno nemam vremena.

-Ne pitam to,nego zašto je ovolika pometnja.

-A,to.Šef je rekao da imamo neku važnu gošću večeras i da sve mora da.bude savršeno.

-Gošću?!Pa koga li će sad da dovede taj idiot?!

-Stvarno ne znam,rekao je samo da hoće.da sve bude pod konac,a mi ozbiljno shvatamo posao.Mislim da mi imamo najlakše zaduženje...

-Kako to misliš?

-One jadne kućne pom...Džordane,nemoj da pregreješ taj sos!

-Izvinite,gospođo Tereza!-rekao je jedan kuvar sa jakim britanskim naglaskom.

-Ne znam šta ću više da radim,poludeću!-rekla je ona za sebe.

-Ok,ali da li možeš da mi kažeš ono što si počela.-prekinuo sam je nestrpljivo.

-Aha,da...Jadne kućne pomoćnice od jutros pokušavaju da srede kuću,ali ne ide...Ipak ih je samo tri,ne mogu sve da postignu.

-A ne znaš ko je ta posebna gošća?

-Izvini,dušo,ali nemam pojma.Ja samo radim svoj posao.A sad...Hoćeš nešto da jedeš?

-Ne,nisam više gladan.

-Ok,onda,nolim te,ne pravi još veću gužvu.

Nije ni morala sve da kaže,a ja sam već bio ispred kuhinje.Šta se ovo dešava?!

***
-Sorry,mali,nemam pojma.

Ok,ako Maks ne zna ko je to toliko važan,onda ne zna niko.

-Ali ti si šef obezbeđenja,valjda trebaš da znaš takve stvari!-zacvileo sam.

-Ne,ne znam,a i sad imam važnije stvari na umu od Redove tajanstvene prijateljice.

-Ok,šta si opet uradio?

-Ništa važno...

Kako bre ništa važno,kad izgledaš kao da ćeš da se onesvestiš od nervoze?!

-Nemoj da me praviš idiotom,kad to nisam.Vidi se iz aviona da nešto nije u redu.

-Nije važno ako nemaš pet hiljada da mi pozajmiš.

-Šta će ti to?

-Pa znaš već,u kazinu i...

-Zašto li sam morao uopšte da pitam?

-Kako god,prokockao sam sve pare koje sam uzeo od tebe i još sam ostao dužan pet soma.A siguran sam da je onaj kreten varao!

-Rekao si da nikad ne gubiš.

-I ne gubim!Jel čuješ ti šta sam sad rekao?! Taj kreten je varao sto posto,mogu da se kladim!

-Ti možeš u bilo šta da se kladiš.

-Kako god,pusti me sad na miru.

Eh,ala mi je neko društvo...Oa,ima samo još jedna osoba sa kojom mogu da.razgovaram kad hoću...Moja draga Džo.

Ja:Halo?

Dž:Ti si?!

Ja:Ko bi drugi?

Dž:Zašto si juče isključio telefon?!

Ja:Uplašio sam se od onolikih pretnja smrću.

Dž:Oh,ako te niko ne ubije,ja ću!

Ja:Eto,vidiš...

Dž:Šta da radim kad sebe non stop uvaljuješ u sve veće nevolje.Šta se desilo juče?

Ja:Ništa...

Dž:Kako misliš ništa?

Ja:Ništa specijalno.Gospodin Nadrndani mi je ispirao mozak neko vreme,pa sam ga otkačio i otišao da spavam.

Dž:Otkačio?

Ja:Prosto sam prestao da ga slušam i otišao.

Dž:Ti stvarno nisi normalan,znaš?!

Ja:Šta da se radi,ljubav čini čuda.

Dž:Ne,mislim da to nije moja krivica.

Ja:U pravu si,ja sam rođen lud.

Dž:Tebi je ovo za zezanje?!

Ja:Zašto ne?Neću imati problem bar do sutra.

Dž:Odakle ti to?

Ja:Jer je moj dragi otac došao na ideju da dovede neku vaaaažnu gošću,za koju ni ne znam ko je,ali nije nu važno,važno je da neće ništa da mi uradi dok je ona tu.Previše je ,,kulturan''.

Dž:I ne znaš ko je to?

Ja:Nemam pojma,ali me nije ni briga previše.

Dž:Ok,ja idem sad.

Ja:Aaaa,zašto?!Priča mi se sa nekim.

Dž:Sorry,ljubavi,ali neki ljudi imaju posla.

Ja:Ok,onda,vidimo se!

Dž:Ljubim te,ćao!

Eh,da si stvarno ovde da me ljubiš,ne bih imao nikakav prigovor...Pa,ceo taj dan je prošao užasno dooooosadno!Čini mi se da sam ceo dan samo blejao u plafon i ništa više.Hvala bogu pa je došlo veče.Konačno ću da vidim tu toliko važnu gospođu.Evo ga,ultraskupi auto se zaustavlja ispred i iz njega izlaze dve prilike,mada i ne raspoznajem identitet,ali sam siguran da su to moj otac i ta tajanstvena gošća.Ok,sad ću baš da vidim ko je to toliko poseban.Sigurno je posebna čim se svi danas trude da sve bude savršeno,zar ne?Mislim,čini mi se da nam kuća nikad nije bila čistija.Konačno,ušli su.U stvari,ušao je samo moj stari.O,ne...Opet onaj užasan,blentavi osmeh.Ovo neće izaći na dobro.

-Čemu takav izraz lica?-pitao sam bezvoljno.

-Što?Izgledam loše?

-Ne,nego totalno glupavo.

-Šta da radim kad sam srećan.

-A zašto,ako smem da pitam?

-Ah,evo je.-rekao je ignorisajući moje pitanje okrenuvši se ka vratima.

-Rekse,moram nekog da ti predstavim...-rekao je konačno,ali nisam uspeo da vidim tu tajanstvenu osobu.

-Slušam.

Odjednom,ušla je jedna žena,blago rečeno divna.Bila je u ultrakratkoj crnoj koktel-haljini na šljokice,a kosa joj je bila kovrđava kao Valerina,samo što je bila riđa,ili bolje rečeno crvena,skoro kao vatra,iste nijanse kao i njene oči...Oči?! E,sjajno,ona je demon!Osim toga,ona je bila savršena,kao neki top-model.

-I?Ko je to?-pitao sam glumeći hladnokrvnost.

-Rekse,ovo je Elena i ona je...Mi smo...

-Pljuni već jednom!-postajao sam nestrpljiv.

-Nas dvoje smo u vezi.

Šta,kog đavola?!

.....................................................................
Ovo niste očekivali?Iskreno,nisam ni ja,samo mi je palo na pamet :3.Opet je kratko i mnooogo mi je žao zbog toga,ali...Život ide dalje.E pa,vidimo se sutra,a do tada,bye-bye!

SweetyEvil