-Molim???!!!

Brate,viknuo sam toliko jako da se cela kuća zatresla.Inače,Grom je odmah dotrčao dole i pitao dahtajući:

-Šta je bilo?!Gde gori?!

Da,ta džukela je i dalje ovde i i posle mesec dana ja ga ne podnosim,a još je u mojoj sobi.Sve jedno,to sad nije bitno,već je bitno to da mi je otac najveći kreten na svetu!

-Kako šta je bilo?!Nije ništa,osim da sam u srodstvu sa ovim gadom ovde!-vikao sam dok sam pokazivao na njega kao dete od tri godine.

-Ok,Rekse,ne pravi ispade pred damom.-pokušavao je da me smiri taj čovek kog sam do sad zvao ocem,a to me je još više ljutilo.

-Šta da ne pravim ispade!?Ima da budem kakav ja hoću i ti tu ne možeš ništa!

-Hej,momci,pa ne svađajte se.Rešićemo ovo mirno.-konačno se ubacila njegova ,,nova cura''.

Imala je jak ruski akcenat,koji me je još više nervirao.

-Šta mirno?!Nema mirnog u mom rečniku!-vikao sam što sam jače mogao-Ne mogu da verujem da si uradio tako nešto!

-Šta sam uradio?I molim te,ne viči toliko,nismo gluvi.-rekao je krajnje mirno.

-Kako da ne vičem!?

-Dobro,menjam ono predhodno.Ogluvećemo od tvog dranja.

-Ima da se derem koliko hoću!

-Ok,deri se,baš me briga.A sad mi odgovori,šta sam ja to uradio?

-Ma ti i Valeri niste u svađi ni puna dva dana,a ti si već našao novu devojku!

-Ne pominji mi je.-zarežao je dok mu je lice postajalo sve mračnije.

-Koga?Valeri?-izazivao sam ga.

-Rekoh ti da je ne pominješ!

-Zašto?Sve jedno si ti kriv za sve što se desilo sa vas dv...

Nisam ni stigao da završim rečenicu,a bio zam pribijen između njega i zida.Kako to da je blizu uvek neki zid?!Neka je idiot i sve,ali moram da mu priznam,mnooogo je brz,nisam skoro ni primetio kad se pimerio.Osim brzine,takođe je i dosta snažan.Kao što rekoh,bio sam između njega i zida(prokleti zid!),skroz me je pritisnuo telom,a rukom mi je držao vrat.Ako ovako nastavi,slomiće ga!Par sekundi me je gledao onim svojim meni dobro poznatim ubilačkim pogledom,a onda je zarežao:

-Još jednom li pomeneš tu kučku ispred mene,leteće ti ta tvoja lepa glava sa ramena!Jel si razumeo?!

Ok,jel ovo bio kompliment?Ne,ipak je pretnja,ali lepo je znati da mi je glava toliko lepa,mada sam to i sam znao.I ja,kao i uvek,umesto da ćutim,nastavljam svađu.

-Ti je ni ne zaslužuješ.Ne znam ni šta je tražila sa nekim kao što si ti.

-Ona je otišla!Nisam je ja oterao!

-Jesi!Ko ju je ošamario?!Ja nisam,koliko se sećam,tako da si je ti oterao.

-Rekao sam joj da me ostavi na miru!

-Sve jedno,to nije razlog da budeš ovakav gad.Nije pošteno,tek što ste raskinuli,a ti si već našao novu.

-A šta je trebalo?!Da tugujem kao što ti to uvek radiš kad te neka ostavi?!Ako muškarac dozvoli da ga jedna žena uništi,onda je niko i ništa!Običan slabić!

-Da,ali ovako je jedan običan,bezosećajni kreten!Kladim se da je nikad nisi ni voleo...

Osetio sam kako se polako udaljava od mene,a ruka mu je skliznula.Ok,i dalje je bio na opasnoj blizini,ali je svejedno bio malo dalje.Glas mu je postao drhtav i...Da li su nu to suze u očima?!

-Za tvoju informaciju,voleo sam je.Da,voleo sam je više od svega na svetu! Rizikovao sam i moj i njen život zbog nas,a ona je tek tako otišla!Ni ne znaš kako bih hteo da se sad vrati,molio bih je na kolenima da se vrati!Sve bih dao da mi oprosti,baš sve...Baš sve!

-Ali,ona je stvar prošlosti.-ubacila se Elena lagano mu okrećući glavu ka sebi.-Zaboravi je,Rede,ona te ne voli.

Neočekivano,pogled mu je postao prazan,a lice bezizražajno.

-Ne voli me...-ponovio je sanjivo.

-Tako je.Ona te je odbacila.Zaboravi je.

-Da je zaboravim...Ne,ne mogu da je zaboravim...Ja je volim...-glas mu je i dalje bio malo sanjiv,ali ne toliko kao prvi put.

-Moraš,Rede.Možeš da je voliš koliko hoćeš,ona tebe ne voli.Iskoristila te je da dobije ono što je želela,besmrtnost,a sad te je ostavila.To je uradila zbog toga,samo zbog toga.

Glas joj je bio nežan,tih,umirujuć,a on je kao idiot ponavljao za njom:

-Ona me...Ne voli.

-Ona te ne voli,iskoristila te je.

-Iskoristila me je...

-Ponovi za mnom.Ona te ne voli.

-Ona me ne voli...

-Baš tako.

-Ona te voli,šupljoglavče jedan!A ti,šta radiš sa njim?!-konalno sam se ubacio.

U stvari,ne znam zašto sam to pitao.Prosto,to je hipnoza.Tera ga da misli nešto što nije istina.Iskreno,ja to nikad nisam dobro radio,a i nisam hteo jer jw to prosto pogrešno,ne možeš da terap ljude da rade ono što ne žele.To je najokrutnija moć koja je izmišljena.

-Ah,ne volim ovo da radim,ali...Dušice,ne ostavljaš mi mnogo izbora.-sad je govorila meni.

Pružila je ruku ka meni i odjednom nisam mogao da se pomeram ni da pričam.Povlačim ono od malopre.Ovo je najgora i najokrutnija moć koja postoji,moć da kontrolišeš nekoga.Već sam sam bio pod uticajem toga i ne želim opet.Samo,za razliku od prošlog puta,ona me je samo sprečavala da išta radim.Kad se uverila da ne mogu da uradim ništa,opet je rekla meni:

-Izvini,dušo,ne volim što radim ovo,ali nisam ja kriva što ne znaš da čutiš.-a onda je nastavila sa svojim pređašnjim
poslom-A sada,Rede,ponovo ponovi za mnom...Ti voliš mene.

-Ja volim tebe...

-Tako je,mili,voliš mene,ne Valeri.

-Da,volim tebe,ne Valeri...

-I volećeš me zauvek.

-I voleću te...

-Zauvek.

-Z-zauvek...

-A sada ćeš zaboraviti na vašu malu svađu i užuvaćeš u ostatku večeri sa mnom i njim kad pucnem prstima.

To je i uradila,a on je povratio onaj svoj blentavi smešak.

-Pa?Hoćemo li?-pitao je.

-Idi ti,ljubavi,a ja ću ovde malo da popričam sa Reksom.

-Ok.

Zar on ne primećuje da ja ovde stojim kao zalešen i jedino što radim je da trepćem?! Ne mogu da ga krivim jer ipak nije njegova krivica.Ova veštica mu je to uradila,ne bi me čudilo da je ona posvađala njega i Valeri.Uf,da samo mogu da se pomeram...Razbio bih je!Kada je konačno izašao,Elena je stala ispred mene i rekla:

-Dušo,oslobodiću te,ali moraš da budeš miran.Trepni jednom za da.

To sam,naravno,i uradio.Moram da saznam šta se ovde dešava.

-Eto,slobodan si.-rekla je spustivši ruku.

-Šta to radiš s njim?!-pitao sam trudeči se da budem što mirniji.

-Još nisi skapirao da sam ga hipnotisala?

-Jesam to,ali zašto?!

-Treba mi na neko vreme.Ne brini,neće nipta da mu se desi,kao ni tebi ako ne praviš probleme.

-Ma kako da ne pravim probleme?!Ti nisi normalna,ženo!

-Slušaj,ljubavi...Mogu da uradim ono od malopre kad hoću,tako da mi ne predstavljaš nikakav problem,zato nemoj da mi praviš probleme.A neće ni tvoj pas,zar ne,kuco?

Sada je njega gledala pravo u oči i on je kao pomahnitao počeo da klima glavom i otrčao u trpezariju.

-Eto,vidiš?Sad si sam,zato se ni ne trudi da mi praviš problem.

-Ok,a zašto onda mene ne hipnotišeš?

-Zato što mi predstavljaš najmanju pretnju,neću da trošim snagu na tebe.

-Kako god...Ja sam u svojoj sobi,tako da...

-O,a zašto?Nećeš da nam se pridružiš?

-Neka hvala,ako ostanem još malo,pokušaću da te ubijem.

-Hm,kako hoćeš,ljubavi.

-Ne zovi me ,,ljubavi''.

-Zašto,kad si mi tako sladak?

-Zato.Nemoj tako da me zoveš inače...

-Inače?

-Kako god,samo me ne zovi tako.

-Ok,kako hoćeš,idem sad ovamo da moj dragi ne bude sam.

O,kako ću tu ženu da...Da...Ne znam šta ću da uradim,ali neće biti ništa dobro.Upao sam u svoju sobu kao specijalac i počeo da udaram pesnicom u zid.Čudno je da to radim u poslednje vreme kad god sam ljut,a sad sam ljut kao nikada do sad!Ta veštica je kriva za sve ovo,za sve!Ne mogu da verujem,kako je dozvolio da ga hipnotiše ta...Ta...Nemam pravu reč za nju!Nemam pojma koliko sam se iživljavao ba jadnom zidu i mojoj ruci,mislim do dva sata po ponoći,a onda sam rešio da siđem dole.Ona veštica je sigurno otišla,tako da nema opasnosti na vidiku.Sva svetla su pogašena i taman sam se dohvatio prekidača kad sam čuo nečiji glas malo dalje.Približio sam je i u mraku video...Šta,kog đavola?!Elena?!Šta će ona ovde još uvek?!Ok,nisam siguran da je to ona jer je bio mrak,ali i je neki instinkt govorio da je to ona.Kad sam čuo glas,bio sam siguran.Pričala je telefonom i,po običaju,ja sam morao da slušam šta priča ali sam skroz zaboravio na to da mogu da joj čitam misli.Možda je i tako bolje,možda bi primetila.Samo njen glas je rušio tišinu obavijenu mrakom:

-Ako misliš da je ovo lako,dođi pa uradi sam!Stvarno si nemoguć kad hoćeš,znaš?!Ovo je nemoguća misija,znala sam da ne treba ovo da radimo,ali ne!Ja slušam tebe!Oh,izvini,ali imam probleme...Sa Redom?!Naravno da ne,sa njim nemam nikakav problem,znaš kako je lako manipulisati povređenim muškarcima.I sam si muško,znaš.Mogla sam ovo da uradim i bez moći da sam htela,ali što je sigurno,sigurno je...Kako god,sa njim nemam problema,nego sa onim njegovim derištem.Zamisli,uspeo je čak i da mi razbije hipnozu,da nisam bila tu,sve bi bilo upropašteno.Taj klinac će skroz da nam upropasti plan.To i jeste problem,ne mogu da ga hipnotišem!Nemam pojma kako je to moguće,znam samo da sam bar sto puta pokušala,ali ništa.Moram da nađem neki drugi način da ga se rešim.Ok,ljubavi,ne brini za mene,biću ja dobro.Ljubim i ja tebe,ćao.

Ljubavi?!Čekaj,ona već ima nekog?!Au,ovo postaje sve čudnije i čudnije...

-Ljubavi,sad možeš da izađeš...-neočekivano je rekla posle par sekundi.-Rekse,tebi pričam.

Nemoguće da me je provalila!Pa,živote,jel sam toliko providan!?

-Nažalost,ljubavi.Moraćeš da budeš malo tiši ako bi da se igraš tajnog agenta.Sad slobodno izađi.

Jel ona to meni čita misli?!

-Baš si pametan,sad izađi,postaje mi dosadno.

Šta sam mogao osim da izađem?Ništa,zato sam to i uradio.U stvari,mogao sam da bežim,ali imam neki osećaj da bi me stigla,a i želim da saznam još nešto.

-Ok,sad mi duguješ objašnjenje za sve ovo.-rekao sam oprezno sevši pored nje.

-Zašto išta da ti objašnjavam kad si sve čuo,dušice?

-Prestani tako da me zoveš.

-Stvarno si težak kad hoćeš,znaš?

-Nažalost,a sad mu odgovori.Šta ćeš ti još ovde?

-Red ti nije rekao?Oh,šteta.Baš mi je žao što ja moram ovo da ti kažem.Tvoj otac me je ljubazno pozvao da ostanem ovde zato što mi se,navodno,renovira stan.U šta sve možeš da nagovoriš nekoga...

-Šta ti hoćeš od njega?!

-Ništa što tebe zanima,a sad budi dobar dečko i ostavi me da radim svoj posao.

-Ok,vidim da nećeš da ni odgovoriš...Sledeće pitanje.Ko je taj sa kim si razgovarala?

-Još nisi skapirao?

-Šta ti je tačno?Muž,dečko...

-Verenik.

-I njemu je u redu da ideš okolo i zavodiš muškarce?!

-U stvari,ovo je njegova ideja.Kad sve ovo prođe,nas dvoje ćemo da se venčamo i živećemo srećno zauvek sa novcem koji samo možeš da zamisliš.

-E,sjajno!Opljačkaćeš onog maloumnika od mog oca?!

-Da,ali ću mu uzeti nešto mnogo vrednije od novca.

-Šta to,ako smem da pitam?

-Ništa važno za tebe.Još neko pitanje?

-Da.Zašto ne možeš da me hipnotišeš?

-Vidiš,dragi,to ni sama ne znam.Ovo mi se nikad nije desilo u životu.Iskreno,lagala sam kad sam rekla da to neću da uradim jer si mi najmanja pretnja.U stvari,ti si mi sad najveća pretnja i ne znam kako da te se rešim.

-Nikako.Ja sad idem.-rekao sam i potrčao ka vratima,ali me je ona zaustavila na svoj način.

-Dušo,rekoh ti da ne volim ovo da radim,ali ću morati ako mi praviš probleme.

-Hej,kakva je to buka?!-začuo se novi glas iza nas.

E,pa stari,nikad mi nije bilo draže što si naišao.Tačno na vreme,bar u mom slučaju.Eleni je odvukao pažnju na par trenutaka,sasvim dovoljno da ja izađem odatle.Sad ni je najveći problem bio da nateram čuvare na kapiji da me puste napolje,ali sam i to uspeo(uz Maksovu pomoć,naravno).Trčao sam niz mračnu ulicu,ulična svetla su davala tek poneki tračak svetla,mada dovoljno da vidim kuda idem.A kuda ja uopšte idem?!Hm,da razmislim...Treba mi neko ko može da mi pomogne,neko ko će da zaustavi ovo ludilo...Treba mi neko ko može da trgne onog šupljoglavca od mog oca.Neko kao Valeri.

....................................................................

E,pa sad sam malo poranila.Imala sam inspiraciju za ovaj deo,tako da sam počela da pišem još juče.Sve u svemu,nadam se da vam se sviđa :3
Bye...

SweetyEvil