-Ja,ovaj...Nisam...-pokušao sam da se opravdam.

Odjednom sam se susreo sa njegovim besnim pogledom,a crvene oči su mu sjajkale u mraku.

-Šta?-pitao je sa onim hladnim prizvukom.

-Ništa...-odustao sam-Izvini.

Neočekivano,nasmejao se i odmahnuo glavom:

-Ah,šta ću ja s tobom...-uzdahnuo je.

Ok,ovo je mnogo neočekivano.Mnooogo čudno.Znate ono,zatišje pred buru,a previše je čudno da neko poput njega tako mirno reaguje kad mu neko dira tako ličnu stvar kao što je dnevnik.

-Što me gledaš tako čudno?!-trgnuo me je iz mojih misli pitajući zbunjeno.

-Ništa,nema veze...

Gde bre nema veze,šta se ovde dešava?! Da ona knjiga nema još neke nuspojave koje nisu napomenute,kao na primer da smanjuje preku narav,menja karakter...?
Stvarno ne kapiram ništa.

-A sad...-počeo je-Objasni mi kako si uspeo da nađeš knjigu.

-Slučajno.

-I stvarno misliš da ću da verujem?!

-Ma stvarno,slučajno sam je našao.

-Ok,vidim da nećeš da mi kažeš...Zar ti Valeri nije rekla da je ne otvaraš?

-Odakle ti to?

-Predpostavka,sad odgovori.

-Jeste,i nisam je otvarao.

-Kako je nisi otvarao kad si znao šta piše?!

-Nisam rekao da je nisam čitao,nego da je nisam otvarao.

-Ok...Molim te,objasni mi kako si to uspeo.-rekao je i seo na jednu od velikih,prašnjavih fotelja pores kamina.

Tek tad sam provalio da stojim sve vreme,pa sam seo,naspram njega,usput par puta kinuvši zbog sve one prašine,što ga je očigledno nasmejao.Onda se uozbiljio i rekao:

-Slušam.

-Jedan moj rođak ju je otvorio.

Oči su mu se rapirile od iznenađenja,a zatim me pitao pomalo zabrinuto:

-Jel on ljudsko biće?!

-Aha.

-I knjiga ga je povredila?!

-Aha.

-Kako si tako opušten?!Mogao je ozbiljno da se ozledi!

-Nisam mu ja tražio da je dira,a i,izlečio sam ga,ne brini.

-Dobro...Čekaj!Nisu valjda pred ljudima pokušavao nešto?!

Ćutao sa,nisam hteo da mu kažem da je to istina,ali je to sam skapirao,pa.se uhvatio za glavu i rekao:

-Bože,ti ćeš mene da ubiješ jedan dan...

-Što?!

Potpuno me je ignorisao i pitao:

-Koliko njih je to videlo?

-Ajo ne računamo mamu,troje.

-Dobro,nije strašno...Da li će da pričaju o tome?Mislim,nekome drugom?

-Mislim da neće,a i niko im ne bi berovao,zar ne?

-Hm,odakle znaš?

-Predpostavljam,ko bi verovao nekome da mogu da zapalim sam sebi ruku iz čista mira.

-Dakle,pokušavao si moći sa prirodnim elementima...

-Aha,ono osnovno.

-I?Jel si uspeo?Uh,zašto i pitam?!Ako si uspeo ono od malopre,sigurno ćeš i nešto tako lako.

-Aha...

-Ajde mi pokaži nešto od toga.

-Šta?

-Neku od tih moći,čisto da vidim.

-Što,zar ne znaš sam?

-Znam celu knjigu napamet.

-Uf,ti si sigurno mnooogo dokon čovek kad imaš vremena da učiš onu knjižurdu!

-Nekad je to veoma korisno,znaš?

-Sumnjam.

-Danas ti je bilo od koristi,jel tako?

-Za ovakve slučajeve možeš i da pročitaš.

-Nećeš uvek da budeš u takvoj situaciji...

-Nije baš da će ikad to da mi treba.

-Nikad ne znaš.

-Znam ja dobro,neće mi nikad trebati takvo nešto.

-Zamisli da te neko napadne,kako ćeš da se odbraniš?

-Bežim.

-Nisi,kukavica pa da bežiš!To je uvek krajnja opcija!

-Možda za tebe,ne za mene,to je najlakše rešenje.

-Zamisli da ne možeš da bežiš,šta ćeš onda?

-Pravim se mrtav.

-Hah,a šta ako zna da ne možeš da umreš?

-E,ajde odjebi više sa tim,ko bi mene napao?!

-To nikad ne znaš.

-Ma daj,ostavi me na miru!-rekao sam besno,ustao i pošao ka izlazu,kad me je neko,ili nešto,oborilo na zemlju tako da nisam mogao da mrdnem.

-Prvo pravilo,ne okreći leđa nikom.-rekao je ne dozvoljavajući mi da se pomerim.

Ovaj tip stvarno nije normalan!Jel on poludeo ili šta?!Ova knjižurda definitivno ostavlja neke nuspojave.Mislim,i pre je bio malo fiju-fiju,ali je sad definitivno totalno skrenuo!

-Skidaj se sa mene,idiote jedan!-vikao sam pokušavajući da ustanem,ali nije bilo vajde.

Bio je viši,jači i brži od mene,nije imalo šanse da se izvučrm,tako da sam odustao posle nekog vremena.

-Šta je bilo?-pitao je-Zar već odustaješ?!

-Po svoj prilici,da.

-Eh,baš nemaš borbenog duha...

-Ok,nemam,ajde se skloni!

-Samo sanjaj.

-Molim!?Ovako ćeš da me držiš ceo dan?!

-Ako tako hoćeš...

-Ma daj,pusti me!

-Sam se oslobodi,neću ja ništa da radim.

-Ugh,mrzim te!

-Slobodno,ne smeta mi.

-Skloni se,smesta!

-Neću.

-Težak si ko tuč,skloni se!!!

-Rekoh ti,samo sanjaj.

-Ma daj,što me maltretiraš ovako?!

-Zato što moraš malo da se opametiš,možda bude i nekog opasnijeg od mene,koji neće samo ovako da ćaska sa tobom,nego će da uradi nešto gore,možda da povredi tebe ili nekog tebi bliskog,a ti nećeš moći da uradiš ništa!

-Odakle to znaš?!

-Ako ne možeš da se oslobodiš od mene,kako ćeš od nekog drugog?!

-Pitam te još jednom,ko bi hteo mene da napadne?!

-Siguran sam da ih ima dosta.Možda čak i previše...

-Ma daj,stvarno si paranoičan!

-Nisam paranoičan,nego zabrinut!Ako te neko napadne,neću uvek da budem tu da te branim!

-Nisam ti to ni tražio.

-Ni ne trebaš,to se ne traži.Moraću da te naučim da se braniš.

-Mene to ne zanima.

-Pa moraće da počne da te zanima.

-E baš neće!

-Ok,mogu ja ovako ceo dan.

-Ma daj,skloni se sa mene!-cvileo sam,ali bez nekog uspeha.

Posle par minuta mi je postalo stvarno neudobno onako,a ako se on isto tako osećao,nije to pokazivao,izgledao je kao da mu nije problem da bude u tom položaju ceo dan.Na kraju sam ja prvi popustio:

-Dobro,dobro...Šta da radim?

-Oslobodi se.

-Pa kako,za ime svega?!

-Odakle ja to da znam,sam nađi način,u pravoj borbi ti niko neće reći šta da radiš,znaš?!

-Nije baš da će to ikad da bude,ali...

-Ne troši vreme na priču nego delaj!

Uf,koji davež!Kako to da uradim?!Da ga pomerim tek tako nema šanse,možda zato što je prejak,možda zato što ne mogu da se pomerim...Sve jedno,nemam šanse za to.

-Čekam.-prekinuo me je u razmišljanju.

-Kako mogu da smislim išta kad me stalno prekidaš?!

-Do sad sam mogao da te ubijem na sto načina.

-Ha-ha-ha,baš smešno...

Tad mi je taj poremećeni idiot zabio koleno u potiljak.

-Aaaa!-zajaukao sam-Šta radiš to?!

-Drugo pravilo,očekuj sve od svakog.

-Od tebe sigurno ne znam šta mogu da očekujem!

-Moraš malo brže da misliš.

Oh,taj ludak će da me dokrajči jedan dan...Šta da radim sad?!Čini mi se da on ne namerava da se skloni ako samo pregovaram,tako da sam ponovo pokušao da ustanem,ali ništa od toga.

-Kako ne kapiraš da neću tek tako da te pustim?!-pitao je sa zlobnim smeškom na licu,valjda,jer nisam mogao da mu vidim lice,ali predpostavljam.

Uh,šta onda da radim?Reksov mozak,da li,se čujemo?Reks zove svoj mozak,javi se!Treba mi hitno repenje za ovaj problem.Nije baš kvantna fizika,zar ne?Hajde,prokleti mozgu,uradi nešto!Ne mogu ceo dan da samo ležim onde i pretvaram kisronik u ugljen-dioksid!Tad se moja lampica u mozgu upalila i dobio sam fantastičnu ideju.Promrmljao sam ono za paljenje vatre i ceo sam se zapalio.Uf,ovo je tako extra!Očigledno nije očekivao takvo nešto,pa je odmah skočio sa mene i udaljio se nekoliko metara.

-Prohibere...-promrmljao sam i sva vatra je nestala.

Ustao sam,stresao prašinu sa sebe i nabacio pobednički smešak.On je gledao u mene iznenađeno,a onda se i on osmehnuo:

-Pametno.-rekao je-Bilo bi skoro perfektno da nemam dve zamerke.

-Šta sad?!-pitao sam iznervitano.

-Prvo,presporo si reagovao,što ponekad može da bude kobno,a drugo...Ponekad možeš da se nađeš u prilici da ne možeš da koristiš te moći.

-Zašto ne bih?!

-Nisu tr moći za džabe zabranjene,koriste se samo u slučaju krajnje nužde.

-Aha,dakle,smem da ih koristim samo kad dam u velikoj opasnosti?

-Baš tako.

-Pa kako onda,dođavola,da se odbranim?!

-Lepo.Fizički.

-Hej,nisam ti ja tip za takve stvari.

-Šteta,moraćeš da postaneš.

-Ne mogu da budem nešto što nisam!

-Sve se može kad se hoće,veruj mi.

-Ali ja neću!

-Niko te ne pita šta hoćeš,a šta nećeš,jedino što treba da ti bude u glavi je da moraš,razumeš?!

-Šta si više zapeo sa tim?!

-Razlog nije bitan,bitno je samo da moraš i kraj!

-Ajde,o'ladi više!

Hm,očugledno ne postojo ta reč u njegovom rečniku,pa me je maltretitao po pitanju toga celi dan i celu noć,tako da sam morao da popustim na kraju,ne znajući u šta se upuštam.Ako je to pre bilo maltretiranje,ovo sad je ravno mučenju.Za sledećih šest meseci,dakle pola godine,definicija je pakao...Ne,ne,pre jedna njegova rečenica, ,,poželećeš da ideš na odmor u pakao''.Sad se baš tako osećam.Mislim,zamislite da nekog poput mene,koji je navikao da spava po ceo dan neko tera da ustajem u pet ujutru,trčim na -20,trenitam po ceo dan...Totalni pakao,ako mene neko pita.Šta on 'oće od mene?!Da me šalje na Olimpijadu?!Uf,ja ovo ne smatram pukom samoodbranom.Mislim,ovo je kao obuka u vojsci,mornarici ili bilo gde drugde,možda je ovo čak i gore.Najgori deo je što se on još nije pomirio sa Valeri.Da,on je toliko idiot da još uvek ima onaj stav da je ne želi blizu sebe da je ne povredi.I da,očigledno istresa sve svoje frustarcije na meni tako što me maltretita ovako.Zamislite ovo...Ja sam postao otac,dakle dobio sam sina i ćerku i taman dam se ponadao da će bar da me pusti da ih vidim,ali ne!On je toliki kreten da mi ni zo ne dopušta!Joj,jadna ta deca kakvog dedu imaju!
Bilo je popodne,vrelo ako mene neko pita,čak i previše za ovaj hladni grad.Bio je avgust i izmolio sam generala(kako ga sad zovem jer mi stalno nešto naređuje) da me pusti da se odmorim malo jer ću u suprotnom da se onesvestim od napora.Hvala bogu,pustio me je da se odmorim sat vremena,što znači da je mnooogo dobre volje.Ležao sam na leđima buljeći u plafon.Trebao sam malo da spavam jer mi to očajnički treba.Čovek je skroz iznemogao kad jedinu pauzu ima kad treba da jede,ide u WC i,u ekstremno retkim slučajevima,da ovako odmori,tako da je najbolje da to iskoristim...Ne,nema šanse,boli me svaka koska u telu,nema šanse da zaspim.Jedva sam dohvatio telefon i pogledao da li sam nešto propustio.Vipe nema propuštenih poziva,iako ih je na početku bilo i previše,većinom od Džoane.Zbog svega ovoga se skoro uopšte nismo videli poslednjih pola godine,a čujemo se samo noću,kad moj general misli da spavam.Ma da,baš ću da spavam...Jedva dišem,čoveče,a ti bi da spavam!Non-stop mi to ponavlja,da ne mogu da uradim ništa kako valja ako sam umoran.Ha-ha-ha...Pa ne bih bio toliko umoran da me ti ne maltretiraš ovako.Uh,gde mi je bila pamet kad sam pristao na ovo.On definitivno namerava da me pošalje u vojsku,siguran sam u to.Ovo nije samoodbrana,ponavljam opet!Uključio sam nešto na telefonu i pogledao sliku.Ah,Entoni i Lisa...Kakav sam ja to otac ako nisam čak ni video svoju decu?!U poslednjih tri meseca se Roksani stalno pravdam i smišljam izgovore i obećavam da ću da dođem da ih posetim uskoro.Mislim,ne mogu da joj kažem da sam na nekoj improvizovanoj vojnoj obuci,zar ne?Možda se uplaši pa pozove službu za zaštitu ljudskih prava,što bi bio pravi potez jer su moja prava skroz ugrožena,jedini problem je što ja nisam ljudsko biće...Jedino što imam je ta slika u telefonu koju mi je Roks poslala.Odjednom,telefon mi je zazvonio.Ko li je to?Džo nije sigurno,zna da se javljam samo uveče.Poznat mi je ovaj broj...Roksanin je.Šta li hoće sad?!

Ja:Halo,Roks,kako si?

R:Nemoj ti meni kako si,nego dođi smesta ovamo!

Ja:Šta se desilo?!

R:Rekse,molim te,dođi brzo!

Prekinula je vezu.Jasno se čulo da plače.Uf,šta li se desilo?!Moram brzo da idem!Hvala bogu na teleportaciji,pa sam u sekundi mogao da budem tamo.Znam da generalu ovo neće baš da se svidi,naročito zato što ga nisam pitao za dozvolu,ali,moram to da uradim.U sledećem trenutku sam bio ispred vrata njenog stana i pokucao...

.....................................................................
Ok,znam da nije predugačak,ali šta da se radi...I da,pratite profil Supernatural_Family,na kom ćemo ja,WerewolfQueen2506 i pikivikibokibook da pišemo priče kad stignemo :D.See you!

SweetyEvil