-Ako je tako...-rekao je ponovo sedajući-Onda se smesta gubi iz moje kuće!

Molim?!Čekaj malo,šta ovaj priča?!Ja došao ovde da ga upoznam,on mene izbacuje iz kuće?!

-Ali...Ja...-počeo sam da mucam.

-Baš me briga šta ti,šta ovo,šta ono,izlazi iz moje kuće!

-Ali zašto?!

-Ne raspravljaj se nego smesta izađi da ne zovem obezbeđenje!

-Ama šta je sa tobom,čoveče!?Reci bar zašto me isteruješ!

-Zato što ne želim da imam ništa ni sa kim iz te porodice,a sad tutanj!-vikao je dok me je bukvalno gurao iz kuće.

-Zašto,dođavola?!

-Sigurno su ti do sad sve ispričali,ne moram ništa da ti pričam,ajde ćao!

-Ne,došao sam na svoju odgovornost!

-E pa onda ću na tvoju odgovornost da ti raznesem glavu ako smesta ne izađeš!

-Ok,smiri se,pusti me bar da kažem nešto,Hantere!

-Već sam ti rekao,ja sam za tebe gospodin Džejkobs!

-Ma daj,porodica smo!

-Baš me briga,ja sam odavno prekinuo sve veze sa njima!

-Dobro,samo me slušaj!

-Imaš minut.

-Dovoljno.Prvi razlog što sam došao je da te čisto upoznam,ipak smo porodica.

-Veoma glup razlog.Koji je drugi?!

-Da ti postavim jedno pitanje...

-Koje?!Zašto sam otišao?!Zašto više ne želim da vidim nikog od tamo?!Zašto smo se uopšte posvađali?!Rado ću da ti odgovorim!

-Nije to.Hoću da pitam...Zašto si ga tako ostavio tamo?

Zbunio se.Hah,pa ja imam neopisivi talenat da i najhladnokrvnije ljude ostavim bez teksta!Stvarno sam car!

-Koga?-pitao je tiho kad se konačno pribrao.

-Znaš dobro...Han.

Odjednom,skroz je pobledeo.Konačno je skinuo one ogromne naočare i pogledao me je tim svojim krv crvenim očima.To je neka porodična boja,jedino ja imam ovakve kakve imam,drugačije nijanse,ni ja nemam pojma kakve,za mene je crvena crvena,kakve god nijanse bila.

-Odakle ti to?!

-Šta?-pitao sam praveći se lud.

-Samo me je jedna osoba tako zvala nekada,odakle ti to?!

-E,baš za tu osobu te pitam.

-Šta ti uopšte znaš o njemu?!

-Znam da je bio jako tužan kad si otišao.Ali,obećao si mu nešto i to nisi ispunio...Zašto?

-Kako ti znaš sve to i ko si,dođavola,ti?!

-Odgovori mi na pitanje,Han.

-Prestani da me zoveš Han i reci mi ko si ti!

-Rekao sam ti malopre,Reks Kiler.

-Malo detaljnije,moliću.

-Ah,kako ste svi dosadni sa time...Reks Čejs Konor Kiler.

-Nisam to pitao.

-Dobro,odgovoriću ti na to što si pitao...Ja sam sin te osobe koju si ostavio.

Ponovo je prebledeo i otvorio je usta od čuda.Haha,sad ja vodim u tvojoj igri!

-Misliš...Redov sin?!

-Nažalost.

-Oženjen je?!

-Ne.

-Aha...Kako je on?

-Klasika,jednom kreten,uvek kreten...Nego,nisi mi odgovorio na pitanje.

-Nemoj tako da pričaš za mog brata!

-Ima da pričam kako hoću,a sad mi odgovori!

-Zapamti da si u mojoj kući!

-Dobro,dobro,nije kreten,ajde mi odgovori.

-Šta?

-Zašto si ga ostavio?

-Tako je moralo da bude...

-Zašto?!

-Zato što je moralo!Kraj priče!

-Zašto si mu onda obećao da ćeš da dođeš po njega?!

-Jer sam to i mislio!Mislio sam sve što sam rekao pre nego što sam otišao!

-Zašto onda nisi ispunio obećanje?!

-Zato što ni sam nisam znao u šta se upuštam!Jedno je kad odeš na jedan dan na Zemlju,a sasvim drugo kad živiš tamo! To je bila okrutna sredina u kojoj sam i ja jedva preživljavao,a kamoli jedno dete!

-Zašto mu onda nisi rekao to umesto da ga pustiš da te čeka sve ovo vreme?

-Sigurno znaš kakav je čim ti je otac.Tvrdoglav je,ne bi mogao da se pomiri sa tim i sam bi došao,pa bi sebi napravio problem.Najbolje je bilo ovako...

-Da,ostaviti ga da te čeka i da misli da si zaboravio na njega.Baš savršeno rešenje,Hantere!

-Nije savršeno,ali je bilo neophodno!

-Zašto mu onda sad ne kažeš da ga nisi ostavio?

-Zato što prosto neću!

-Uf,koji si ti idiot...To vam je porodično,jel da?

-Pripazi šta pričaš u mojoj kući,dečko!-rekao je preteće stavljajući ponovo one naočare.

-Neću ja ni na šta da pazim!Stvarno to mislim i neću da povučem reč!

-Dobro,baš me briga!Sad možeš da ideš...

-Šta?!

-Rekao si šta si imao,sad si slobodan.

-Ali...Ali...Uf,stvarno si neviđena kretenčina!

-Rekao sam da pripaziš šta pričaš!

-Neću bre ni na šta da pazim,pričaću šta ja hoću!

-Na tuđoj si teritoriji,pazi šta pričaš!

-Neću!

-Ok,da te pitam nešto...Šta si ti očekivao da ću ja da uradim posle ovoga?!

-Nemam pojma,možda da se pomirite,da mu se izviniš,da mu kažeš da ga nisi stvarno ostavio i zaboravio,da se izgrlite i da sve bude ok!

-Hah,nema šanse,nisam tip osobe koji se tek tako izvinjava.

-Bar prihvati da si kriv!

-Problem je što ja nisam kriv!Čini mi se da je on dovoljno odrastao da shvati da je tako moralo da bude i da je to bilo najbolje za njega!

-Zar ne bi bilo najbolje da mu ti to ispričaš?!

-Bilo bi,ali ja neću.

-Oh,stvarno si nepodnošljiv!

-A ti počinješ da me iritiraš.Veruj mi,nećeš dobro da prođeš ako se zavadiš sa mnom!

-Veruj ti meni,ja mnoge opasne ljude iritiram,pa sam živ i zdrav.

-Hah,nisam ja bilo ko.

-Kako god.Vidim da nema ništa od mog plana,tako da...Zbogom!-rekao sam i krenuo ka vratima.

-Ne,stani!-viknuo je za mnom.

-Šta je?!

-Čekaj,moram ja tebe nešto da pitam.

-Imaš minut.

To ga je prvo nasmejalo,a onda je počeo:

-Hoću da mi odgovoriš...Zašto radiš sve ovo?

-Šta?

-Zašto hoćeš da nas pomiriš?!

-Pa eto,zar je zločin da želim da mi otac bude srećan?!

Au,kako lažem.Iskreno,to je poslednja stvar zbog koje sam ovo uradio.Jedan od razloga je radoznalost,ali je po sredi nešto mnogo veće.Uf,kako sam sebična osoba! Očigledno je i on to primetio,pa je rekao:

-Stvarno me smatraš toliko glupim da poverujem u to?!Nemoj da me shvatiš pogrešno,dečko,ali uopšte ne izgledaš kao osoba kojoj je stalo da neko bude srećan.Sad mi reci pravi razlog.

-Uf,ti me čitaš kao knjigu...Prvi razlog je radoznalost,a drugi je...

-Šta?!

-Neću da kažem,mislićeš nešto loše o meni.

-Šta može loše da misli o tebi osoba koja ubija ljude kao mušice!?Ajde,reci,neću da mislim ništa loše.

Au,ala on lako priča o tome...Njemu je to izgleda svakodnevnica,ustane,opere zube,ubije nekoga,doručkuje,ode u šetnju,ubije nekog...Instinktivno sam se malo udaljio od njega,za svaki slučaj.Opreza nikad dosta...

-Pa?!-pitao je malo iznervirano.

-Slušaj,razlog je...Vidiš,moj stari me već jedno pola godine maltretira u vezi neke odbrane i tako to.Kaže da je to za moje dobro i druge gluposti,ali ja mislim drugačije.Ne,ne mislim,znam da je to zbog toga što jr nervozan sve ovo vreme! Onda on lepo sve frustracije istrese na meni i svi su srećni,osim mene koji moram sve to da trpim.

-I?!Kakve ja veze imam sa tim?

-Pa vidi sad ovo...Raskinuo je sa devojkom,ima probleme na poslu...Mislio sam,ako mu se desi nešto dobro,da će da me malo ostavi na miru.Razumeš me valjda...

-Odbrana?

-Aha.

-Kao ovo?-pitao je i ja sam sledećeg trenutka bio na zemlji.

-Au,šta to radiš?!-pitao sam kad sam uspeo da ustanem trešući prašinu sa sebe.

-Pa šta misliš,od koga je Red naučio sve to?

-Dakle,ti si kriv zato što mi ovo radi!?Sad ću definitivno da te ubijem na mestu!

-Hah,baš sam se uplašio!Izgledaš kao da ćeš svakog trena da zaplačeš.

-Ne,ne izgledam!

-Da,izgledaš!

-Slušaj,ponavljam ovo hiljaditi put...Ja nisam tip koji se bije!!!

-Vidiš,u ovakvom svetu moraš da postaneš...

-Uh,vidi se da ste vas dvojica braća...Obojicu vas sad jednako mrzim.

-Baš me briga,mrzi me koliko hoćeš,nije moja stvar.

-Kako god.Vidimo se.-rekao sam i ponovo krenuo ka vratima.

-Stani!-ponovo me je zaustavio.

-Šta je ponovo?!

-Slušaj,dečko,možda si u pravu...

-U vezi čega?

-U vezi toga da trebam da mu kažem sve.

-Znao sam da sam u pravu.

-Pa vidiš...Možemo li da se dogovorimo,da uradimo nešto po tom pitanju?

Videlo mu se po faci da ne laže.Nisam mogao da mu vidim oči zbog prokletih naočara,ali sam osećao da treba da mu verujem.Ipak su oni porodično bili majstori za menjaje raspoloženja munjevitom brzinom.

-Ok,ali ne možemo sad...

-Zašto?-pitao je malo zbunjeno.

-Zato što nikome nisam rekao da sam negde otišao,zabrinuće se.

-Ako misliš da će Red da ti pravi problem,ne brini ništa,ja ću to da sredim.

-Ne,postoji drugi razlog.

-Koji?

-Slušaj,ja imam dvoje male dece,ne mogu tek tako da izlazim.

-Oho,stvarno?

-Aha,a zbog tvog dragog mlađeg brata sam ih sinoć video prvi put.

-Eh,koja kretenčina...

-Hej,pazi šta pričaš o mom ocu!

Obojica smo se nasmejali na to,i na kraju mi je rekao:

-Dooobro,može li sutra?

-Ok.

-U isto ovo vreme.

-Važi,ćao.-rekao sam i stvorio se ispred kuće.

Zašto nikad ne mogu da se nađem u svojoj sobi ili negde drugde?!Kako god,sigurno su provalili da me nema.Ušao sam u nutra i odmah me je dočekao problem...

-Gde.Si.Ti.Bio.Ceo.Dan???!!!

Uf,kad neko priča tako,znači da sam u gadnom sosu!Nabacio sam lažan osmeh od uva do uva i rekao srečno,možda i preterano srećno:

-O,ćao,tata!Kako si?Šta radiš?Kako su Lisa i Toni?Andrea?Jel ima možda neka utakmica na TV-u?Mogli bi smo da gledamo večeras nešto.Možda ima neki dobar film.Reći ću Terezi da spremi kokice i...

-Rekse Čejse Konore Kileru,u prevelikoj si nevolji da bi te izvukla jedna utakmica ili kokice!

Joj,baš sam ga nadrljao!Kad me on zove punim imenom,znači da je nešto baaaaš gadno.

-Kakvo izvlačenje?Zašto bi to bio razlog da provedemo malo vremena zajedno?-pravio sam se lud.

-Ja nisam glup da ne primetim izvlačenje!

Uh,ovo je kod mame uvek palilo.U najekstremnijim slučajevima sam primenjivao radikalne mere,a to je definitivno sad.

-Ma hajde,nisam uradio ništa preterano loše!

-Nisi uradio ništa preterano loše?!Pa da li si ti normalan!?Misliš da nije loše da tek tako nestaneš a da se nikome ne javiš?!Mogao sam da umrem od brige!

-Kao prvo,ne možeš da umreš.Kao drugo,ne bi umro od brige za 15 minuta koliko me nije bilo.

-15 minuta!?Rekse,tebe nema već tri sata!

Tri sata?!Ma daj,nisam se toliko zadržao!Ok,jeste da mi je dugo trebalo da uđem,ali tri sata...To je već nemoguće.

-I?!Šta imaš da kažeš u svoju odbranu?!-prekinuo me je njegov besni glas.

-Nisam imao sat.-rekao sam opušteno.

-To je sve?!Bar sam očekivao da ćeš da se izviniš!

-Za šta?Ma baš me briga,imam pravo da idem kuda hoću!

-Jel tako?

-Tako je!

-Onda doši da malo popričamo na tu temu...-rekao je i povukao me za uvo ka dnevnoj sobi.

-Aaaa!Šta radiš to!?Prestani,boli me!

-Prestani da se opireš pa neće da te boli previše!

-Ovo je nasilje u porodici!

-Ja ovo smatram za učenje lepog ponašanja.Sedi sad tu!-rekao je i gurnuo me na kauč-A sad mi reci gde si bio!

-Neću bre da ti se ništa pravdam,ostavi me na miru!

-Ok,nećeš ceo dan da se pomeriš odatle dok mi ne kažeš!

Kao što sam več shvatio,on nije tip osobe koja se zeza.Sedeli smo tu bar jedno sat vremena,nijedan od nas nije progovorio ni reč sve vreme,samo smo se mrko gledali.Meni je stvarno postalo dosadno,pa sam rešio da započnem kakav-takav razgovor.

-Tata...-počeo sam lagano.

-Ne pričaj ništa što nema veze sa ovim!-zarežao je.

-Samo sam hteo da te pitam nešto.

-Ajde pitaj,ali brzo!

-Da li...Ako ti neko uradi nešto loše,da te jako povredi,da li bi mu oprostio?

Ostavio sam ga bez reči,bio je vidno zbunjen.

-Ne znam,zašto te to zanima?

-Onako,pitam...

-Pa zavisi kako me povredi.

-Ne znam,da ti oduzme nešto što voliš,na primer.

-Ne,nikad mu ne bih oprostio.

-Čak i ako je ta osoba koju voliš oduzela to što voliš?

-Kako može da mi oduzme samog sebe?!

-Nemam pojma,da ode ili nešto slično,da te ostavi.

-Ne bih mu oprostio.

-Čak i ako ima dobar razlog?

-Ne.Nijedan razlog nije dovoljan kad neko uradi nešto takvo.

-Aha,ok...-rekao sam malo razočarano.

Posle par trenutaka tišine,on je rekao:

-Da ja tebe nešto pitam...

-Pitaj.

-Jel stvarno nemaš nameru da mi kažeš gde su bio!?Jer meni ovde postaje stvarno dosadno...

-Hahaah,izvini,ali ništa od toga.

-Dobro,onda ne vredi da se više maltretiramo ovde...-rekao je i ustao-Nemoj da ti se to više ponovilo.

-Čekaj...Ovo je sve?!Nikakve kritike više ili išta,samo ,,nemoj da ti se ponovi''?!

Ovde je nešto čudno.Od kad je on tako popustljiv?!Nema šanse da je ovo sve.On se nasmejao i rekao:

-Ok,vidim da toliko želiš da budeš kažnjen,tako da ću da smislim nešto do sutra.

Uf,ja i moja velika usta!Odjednom,sinulo mi je nešto...

-Zašto tek sutra?!-pitao sam zbunjeno.

-Oho,pa ti baš jedva čekaš kaznu!

-Nije to,nego zašto toliko odugovlačiš?

-Zato što će uskoro da nam dođu važni gosti,pa nemam vremena za to.

Važni gosti?!Uf,prošli put mi se zbog toga život prevrnuo naopačke!Nadam se da neće biti isto ovaj put...Hvala bogu,pa se me je instinkt ovaj put varao.Nije to bio neko opasan,samo neki poslivni partner i njegova žena koji su došli na jednu prijateljsku večeru.Stvarno fini ljudi,ako mene neko pita.Gospođa Fetster,kako se zvala,je bila opčinjena Tonijem i Lisom,stalno je govorila kako neverovatno liče na mene i sve vreme se igrala sa njim,dok je gospodin Fetster pričao sa mojim ocem o ,,ozbiljnim temama'',koliko sam bar čuo.Ozbiljno se u mom rečniku prevodi kao dosadno,tako da smo ja,Andrea i gospođa Fetster sve vreme bili sa Tonijem i Lisom.Ali,ipak je moj instinkt bio u pravu i ovaj put.To veče mi se stvarno sve ponov preturilo naopačke.Odjednom je neko besno ušao na vrata...Šta će on ovde?!

.....................................................................Uf,što nisam imala inspiracije...I pored toga,nadam sr da vam.se sviša.Pozz do sutra!

SweetyEvil