-Hej,Val,kako je bilo večeras?-pitao sam i napravio najbolji lažni osmeh do sada.

Naravno,moj trud uvek padne u vodu,naročito kad je ovakvo nešto u pitanju.Umesto nje,on mi je odgovorio:

-Bilo joj je odlično,zar ti ne trebaš da spavaš?!

-I spavao sam,ali sam čuo da je Valeri došla pa sam hteo da je pitam kako se provela.

Lice će da mi se ukoči od ovolikog osmeha...

-Aha,i to baš nije moglo da sačeka jutro?

-Naravno da je moglo,ali mi se i nije nešto spavalo,pa sam rešio da je dočekam,nisam ni znao da si ti budan.

-Mogao si lepo da nas ostaviš i da se vratiš u sobu.

-Mogao sam,ali sam hteo da saznam detalje o provodu....

-I zato si nas prisluškivao?

Loše će dobro da se završi,čim priča ovako mirno...

-Ja?!Prisluškivao?!Ma neeeee!

-Prisluškivanje je,koliko se ja sećam,slušanje tuđeg razgovora bez njihovog znanja,što si ti do sad radio,zar ne?

-A klevetanje je pričanje neistina,u prevodu laži,o nekome ko je potpuno nevin,što ti upravo radiš.

-Ubijanje je nasilno oduzimanje života i nešto što ću ja da uradim ako smesta ne prestaneš da mi odgovaraš.-zarežao je.

Haha,opet moj prirodni talenat da ga izbacim iz takta!Pa neću ja tek tako da odustanem od te tvoje igre,gospodine Opasni...

-A besmrtnost je osobina nemogućstva da umreš i nešto što ja imam.

-Prestani više!

-Zašto?Zar već odustaješ?

-Ne,samo se vodim pravilom da pametniji popušta.

Nasmejao se i vratio mu se onaj mirni,hladan ton.Znam da je toliko miran samo da bi mene iznervirao,znam!

Znam i ja,zato to i radim...

Pa ako ćeš tako da igraš,igraću i ja,samo po mojim pravilima!

O,jel?A koja su tvoja pravila?

U stvari dva,nema priče i nema kajanja.

Ok,igramo tvoju igru.

Šta ćemo sa Val?

Nek i ona bude tu za svaki slučaj,ako stvari izmaknu kontroli.

-Dogovoreno onda.-rekao sam na glas.

-Šta to?!Šta to vas dvojica smerate?!-pitala je Valeri iznervirano.

On joj je prišao u zagrlio je,a onda rekao:

-Ljubavi,ti se samo opusti i gledaj...

-Šta da gledam?!

-Kako ću da ga naučim pameti jednom zauvek.

-Ma šta bre nameravaš to?!Šta radite vas dvojica?!

-Ništa specijalno,samo igra tuđu igru na tuđem terenu...

-Nemoj mi reći da...

-Rekoh ti da se opustiš,draga,samo sedi i uživaj u predstavi.

-Nećete to da radite dok sam ja ovde!

-Ko mu je kriv,sam je tražio...

-Odakle je on znao u šta de upušta!?

Nemam ni ja pojma,a nije baš i da razumem o čemu pričaju,ja sam ono rekao,ili bolje da kažem pomislio,da bih ga nervirao,nemam pojma šta sad smeraju.

-Ok,ja mu ne branim da odustane...

-Ja?!U mom rečniku nema reči odustajanje!-rekao sam kao iz topa iako nisam ni slutio na šta se to odnosi.

-Ok,onda ne znam zašto još čekamo...-rekao je udaljavajući se od Valeri,a opet mu se pijavio onaj zli osmeh.

Nešto će da se desi,moj instinkt vrišti opasnost!Stao je naspram mene i tad je Valeri dotrčala i stala između nas.

-Smesta prekinite sa ovim!-vrisnula je.

-Dušo,znaš da ovo ne prestaje dok jedan od nas ne odustane.-rekao joj je lagano je gurajući što dalje od nas.

-Ja ne odustajem,ako na to misliš.-rekao sam samouvereno,iako nisam imao pojma šta će sad da bude.

-Smatrao bih te prevelikom kukavicom da odustaneš sad.

-Zato to i neću da radim.

-Zar morate to da radite pred venčanje?!-pitala je Valeri već uveliko plačući.

Šta je to toliko opasno da mora da plače?!On joj se približio i zagrlio je,a ona ke položila glavu na njegovo rame i tiho rekla jecajući:

-Ne radi to,molim te...

-Rekoh ti da ne mogu da odustanem.

Naglo se trgnula i odgurnula ga,a zatim viknula besno:

-Kako ne shvataš?!On je još dete,ne zna ni šta je to!

-Malopre si rekla da nije više dete,sad ćemo to i da proverimo.

-Kad sam to rekla,mislila sam da može da bira kako če da se ponaša,kad će da izlazi,s kim će da se druži i druge normalne stvari,a ne da se vas dvojoca poubijate!

Progutao sam knedlu.Kakvo sad ubijanje!?Koliko znam,ne može da ubije ni on mene ni ja njega,na šta misli?!Ubacio sam se u njihovu raspravu:

-Hej,ljudi,ja neću da radim ništa što ima veze sa ubijanjem ili bilo šta slično!

-Lepo ja kažem da si kukavica...-rekao je odmahujući glavom,a ona ga je udarila u rame i rekla:

-Ne pričaj koještarije!Bolje i da odustane nego da radi te tvoje gluposti!

-To nisu gluposti,draga.

-Za mene je glupost da pokušavaš nekog da ubiješ samo zbog izazova!

-Ne bi mu ništa bilo,ne mogu da ga ubijem sve i da hoću.

-Onda bi ga povredio!

-Pa šta?Nije smak sveta.

-Jeste!Ako to uradiš,ja ću...

-Šta ćeš?

-Ja...Raskinuću veridbu.

-Molim?!-pitali smo obojica u isto vreme.

Pa ne može par dana pred venčanje da sve tek tako prekine!

-Ali ne možeš sve da prekineš tek tako par dana pre venčanja!-rekao je on kao da ni je čitao misli(a ne bi me čudilo da jeste).

-Mogu i hoću,samo me gledaj,osim ako ne prekineš smesta!

-Ali...

-Nema ali!Biraj!Ja ili ta glupost?!

-Zašto mi ovo radiš?!

-Zato što mogu,a sad mi odgovori!

Razmišljao je par sekundi,a onda zarežao:

-Sklonite mi se i ti i on sa očiju!

Prišla mi je i povukla me za sobom.Mogao sam lako da joj se suprotstavim,ali mi je zdrav razum nalagao da je ovako bolje,a instinkt se pi prvi put u mom životu slagao sa tim,pa sam ih poslušao oboje.Kad smo došli u hodnik,okrenula se ka meni i ošamarila me.Uhvatio sam se za obraz i besno pitao:

-Au!Zašto si to uradila?!

-Da li si ti normalan?!

-Prvo ti meni odgovori!

-Bolje i da te ja izudaram nego on da uradi ko zna šta!

-Pa šta bi uradio!?

-Ništa dobro,veruj mi.

-Reci mi!

-Ko zna,jedino je sigurno da bi te povredio!

-Zašto?!

-Zato što si ga očigledno izazvao na to!

-Na šta sam ga izazvai,dođavola?!

Uhvatila se za glavu i rekla sama za sebe:

-Jo,bože,pa on ni ne zna šta je to...

-Ne znam,zato mi objasni!

-Najvažnije je da znaš da je nešto loše i nisi smeo da ga izazivaš na to!

-Na šta?!

-Šta ste vi tačno radili kad ste se onako čudno gledali?

-Pričali mislima,a sad mi odgovori!

-I?Šta si ti tačno rekao?

-Rekao sam,citiram: ,,Pa ako ćeš tako da igraš,igraću i ja,samo po mojim pravilima'',talno tako sam rekao,ili pomislio,kako hoćeš.

-Pa ti si stvarno udaren!Odakle ti pade na pamet da takvo nešto i pomisliš,idiote jedan!?

-Zašto je to tako loše?!

-Loše?cTo je užasno!To je otvoren poziv za tuču,tupane,a sigurna sam da ne bih hteo to da radiš po njegovim pravilima!

-Odakle ti to znaš?!I koja su to njegova pravila?!

-Ma ništa ozbiljno,samo da je dozvoljeno sve i da ne smeš da staneš dok se protivnik ne preda ili nešto još gore!

-Šta misliš pod to sve i šta misliš pod nešto još gore?

-Pod sve mislim baš sve a pod nešto još gore smatram da te ubije!

-Ne bi mogao da me ubije,a idalje ne kapiram šta misliš pod sve.

-Slušaj,nije važno šta mislim ni ništa,važno je da više nikad ne radiš tajvo nešto i da mu se samo skloniš s puta neko vreme jer sam ga jedva ubedila da odustane,a za njega je odustajanje od borbe priznavanje da si kukavica.

-Zašto tako misli?

-A zašto ti tako misliš?!

-Ja ne mislim tako!

-A šta je sa onim ,,U mom rečniku nema reči odustajanje'' i ,,Ja ne odustajem,ako na to misliš''?!Vas dvojica ste prokleto isti!

-Nas dvojica samo fizički ličimo i to je sve,karakter nam je skroz različit.

-Aha,baš sam to danas i videla...Zašto nisi odustao kad si mogao!?

-Prvo,nisam imao pojma šta radim,a drugo,neću da me neko smatra kukavicom,a naročito ne on!Sad mi ne bi bio problem da odem tamo i uradim to ako me onda neće smatrati kukavicom!

-Ti si budala,ako mene neko pita.I ti i on.Samo zbog toga šta neko misli o vama bi ste bez problema rizikovali život.

-To je pitanje časti,Valeri.

-A to ti je važnije nego život?!

-Kao prvo,da,radije ću da umrem kao heroj nego kao kukavica,a kao drugo...

-Znaš da heroji ginu prvi,zar ne?-prekinula me je.

O,ne,Val,nisi trebala to da kažeš...Opet mi se desilo isto od pre pola godine,opet je sve isto,mrak,hladnoća i nepodnošljivi bol.Ponovo hoću da vičem,ali nema šanse,ne čuje se nikakav zvuk osim te rečenice.Posle nekog vremena,koje se meni činilo kao večnost,sve to je nestalo i ponovo sam bio u hodniku,inače na podu,a njih dvoje su me gledali zabrinuto.Nekako sam se uspravilo,a srce mi je kucalo sto na sat i jedva sam disao.

-Šta...Šta se desilo?-pitala je Valeri preplašeno,ali ju je moj otac prekinuo i pitao me:

-Isto kao pre pola godine?

Očigledno je skapirao šta se desilo.Klimnuo sam glavom pokušavajući da de smirim,a on ne uzdahnuo i rekao:

-Dobro,ne brini ništa,samo se smiri.

-Šta se ovde dešava?!-pitala je Valeri histerično.

-Objasniču ti kasnije.-rekao je,ali je ona vrisnula:

-Ne!Reći ćeš mi sve,odmah,ovde i sada!

-Val,nije pravi trenutak...

-Za tebe nikad nije pravi trenutak!Reci mi smesta,hoću da znam šta se dešava!

Uzdahnuo je beznadežno i objasnio joj je sve.Ona ga je pomno pratila,a onda provukla prste kroz svoju kosu i pitala malo mirnije:

-Zašto mi pre nisi rekao?

-Zato što mi je obećao da neće.-ubacio sam se i dalje teško dišući.

-Shvatam ja da ti nećeš da se to širi,ali to nije nešto što treba da se krije,to ste obojica trebali da znate.

-Eto,sad znaš i šta sad?!

Ponovo se okrenula ka njemu i pitala ga:

-A ti ne znaš da si trebao da ga odvedeš kod lekara za to?!

-Kakvog bre lekara?!-pitao je zbunjeno isto kao što sam i ja bio.

-Pa ne znam,psiholog,psihijatar...

Odjednom sam skočio i besno rekao:

-Stani malo!Ne trebaju meni nikakvi vaši psihići ili šta već,ja sam sasvim normalan i sve je u redu sa mojom glavom!

Prišla mi je,pogledala me tužno,stavila ruke na moja ramena i rekla:

-Dušo,razumem kako se osećaš,ali nekad moraš da prihvatiš pomoć.

-Ma šta ti hoćeš?!Da me neki tamo mamlaz koji je kupio diplomu pošalje u ludnicu?!

-Naravno da ne,samo želim da ti pomognem.

-Pomoći ćeš mi ako me ostaviš na miru! Nečim što si rekla si me podsetila na to i to je sve,ne trebaju mi nikakvi psihići!

-Psiholozi,dragi,psiholozi.I ja sam išla par puta kod psihologa,nije to smak sveta.

-Ma daj,pusti ga na miru!-rekao joj je malo nervozno.

-Neću da ga pustim na miru!Da ti ne guraš sve probleme pod tepih,do ovoga nikada ne bi došlo!

-Pa šta hoćeš da uradim!?Vidiš da neće da ide,ne mogu da ga odvedem na silu!

-Možeš,ali ti ja to ne bi dozvolila.On je tvoj sin,ubedi ga nekako.

-Ma neću ništa da ga ubeđujem,ako hoće da ide,hoće,ako neće,neće,kraj rasprave! Nego,zašto si ti bila kod psihologa?

-Pa da ne bih poludela pored tebe,naravno!Nekad i meni treba neko da mu se izjadam o svemu u vezi tebe.

-I?Šta ti kaže?

-Ona...Nije sad to važno!Nagovori ga kako znaš i umeš!

-Ah,zašto si tako naporna!?

-Zato što mi se može!Neću da te ostavim na miru dok ga ne nagovoriš...

-Ok,ok...

-Dobro,idem ja da zakažem.

-Ovako kasno?!

-Ja ne želim da čekam sto godina,najbolje ovako,ona radi privatno,moram da joj javim ranije.

-Ah,dobro,samo idi!

Otišla je,a on je stao ispred mene i rekao molećivo:

-K'o boga te molim,učini mi ovo!

-Nema šanse da idem kod nekog tamo psihologa ili šta već!

-Ako to ne uradiš,meni će trebati stručna pomoć jer će da mi ide na živce dok ti ne pristaneš.

-Pa?Šta to mene briga?

-Ok,probaćemo ovako...Ako pristaneš i odeš samo sutra,učiniću sve što hoćeš.

-Sve?

-Baš sve.Samo idi jednom kod te neke lujke.

-Ali to jednom će se pretvoriti u dvaput,pa u triput,pa...

-Ti imaš neviđen talenat da netviraš ljude,imam osećaj da ćeš toliko da izludiš tu doktorku da neće hteti da te vidi više u životu ni za sve pare ovog sveta.

-Ok onda,pristajem.

-O,hvala bogu,spasio si mi život!

-Ne zahvaljuj njemu nego meni,a i ne zaboravi na svoje obećanje.

-Ok,šta god hoćeš.

-To nešto je plačeno letovanje 15 dana u de lux hotelu sa sobnom uslugom,bazenom,wellness-om,spa centrom,šakuzijrm u sobi...Da napomenem da idem sam.

-Ok,važi,samo kaži gde.

-Hm,nemam pojma...Može Azurna obala?

-Azurna obala?!Ne misliš valjda da ideš tamo zbog Džoane?!

-To je u Francuskoj?!

-Pa ti nisi ni znao gde je to?!

-Naravno da ne,samo sam čuo da ne lepo tamo.

-Dobro,dogovoreno.

Tako sam ja sklopio dogovor za koji nisam ni znao šta će mi doneti,osim fantastičnog provoda kasnije,i jedino mi je.ostali,da čekam i vidim šta će da bude...

.....................................................................
Gajs,htela dam da pišem još,ali moja BFF spava kod mene i došla je ranije,tako da se sad odjavljujem.Bye,mens.

SweetyEvil