Ja stvarno ne verujem!Mislim,stvarno ne kapiram odakle tom tipu ideja da šalje taj snimak na televiziju!Dakle,stvarno pravi užas!Nisam zaista verovao da telefon može toliko da zvoni za jedan sat,ima da sanjam zvonjavu telefona.Jooo,kad se dočepam tog lika,ima da ga ubijem na mestu!

-Pa odakle ti ideja da radiš ovo?!-pitao je znate već ko zalupivši slušalicu nekome.

-Ne znam,možda zato što me je lik bukvalno kidnapovao,pucao u mene i nisam imao izbora,a posle sam prosto pobesneo i uradio sve što je taj idiot snimio!

-A zašto je to uradio?!

-Odakle ja da znam!?

-Čim si video kameru,nisi trebao to da radiš!

-Ali ja nisam video kameru,dođavola!

-Dobro,sve jedno nisi smeo da radiš ovo drugo sa vatrom,nije za džabe zabranjeno!

-Šta da radim kad su mi živci slabi!?

-Ne smeš da imaš slabe živce kad znaš sve to!Šta da te neko slučajno udari ramenom na ulici,zapalio bi ga?!Teleportovao u Sibir?!Šta?!Odgovori mi!

-Daj,ne viči sad i ti!

-Ima da vičem!Zašto mi uporno praviš probleme?!

-Brate,to je bila samoodbrana!

-Ne,nije,to je kratak fitilj!Kapiram da si se iscelio zbog tog metka,ali zašto si,dođavola,morao da se zapališ?!

-Zato što sam se prosto iznervirao,jel ti to dovoljno!?

-Ne,nije!I ne znam zašto je uopšte taj ludak poslao taj snimak na sve moguće državne televizije!

-Ja još manje znam!Da možda to nije zbog tebe!?

-Zašto bi to bilo zbog mene?!

-Odakle znam,možda zato što ti imaš nekog ko te ne gotivi pa ovo radi zbog toga.

-Sumnjam,da neko ima taj cilj,mogao bi da iskopa mnogo stvari o meni,koje nemaju nikakve veze sa tobom.

-Kako god,ja stvarno ne znam šta ću sad da radim.

-Radimo.A iskreno,prvi put da i ja nemam nikakvu ideju.

-Wow,došao je smak sveta...Red Kiler nema nikakvu pametnu ideju,to mora da je došao kraj sveta!

-Jeste došao smak sveta,ali ne zbog toga,nego što sad cela Amerika...Ispravka,ceo svet zna šta si!

-Pa nek zna,baš me briga!

-Da,a kad lepo odeš u zatvor zbog toga,biče te briga!Posle ću ja morati da te vadim!

-Zašto bih uopšte išao u zatvor?!

-Zato što je po zakonu zabranjeno da ljudskim bićima otkrivaš šta si,a sad za tebe to zna ceo svet!

-Nisam ja kriv za to!

-Sve jedno,ako te oni smatraju krivim,kriv si,nema više rasprave!

-A ko me to smatra krivim?!

-Ne znam,Lovci,Savet vrsta...

-Šta ti dođe to zadnje?

-To ti je nešto kao odbor od predstavnika svake vrste.Nešto kao...Ma ne znam kako da ti objasnim,dovoljno je da znaš da je to nešto mnogo važno i da ako se oni sastanu zbog tebe,u gadnoj si nevolji!

-Imam neki osećaj da neće to da se desi zbog mene.

-A ja baš mislim suprotno.

-Šteta,nije da me je briga za tvoje mišljenje.

-Ok,onda se sam izvlači iz ovoga.

-Ne vidim da mi baš pomažeš,zar ne?

-Bar se trudim!

-Tako što me kririkuješ da nisam smeo to da uradim,da ne znaš šta da radiš blablablabla?!Onda mi ne treba nikakva pomoć ni nikakav trud!

-Zašto si takav?!

-Kakav?!Besan,nervozan,zlovoljan?!I ti bi bio da ti je neko tamo ko te ni ne poznaje smesti nešto i da imaš šanse da odeš u zatvor ili ko zna šta iako si ni kriv ni dužan!

-Nije baš da nisi kriv,ali ajde.

-Dobro,kriv sam jer sam to što jesam i niko ne može da me osudi zbog toga!

-U pravu si,ne može,neće ništa da se desi,samo ćemo malo da ućutkamo glupe novinare i ostale idiote i kraj.

-A šta ako nije?!Šta ako sebi napravim još veći problem?!

-Nećeš!Ne smeš da misliš tako,moraš da budeš optimističan.

-Kako da budem optimističan kad se dešava ovakvo nešto?!

-Sad si našao da postaneš pesimističan...Neće ništa da se desi,bar ne dok sam ja tu.

-Baš ti verujem...Nije baš da mi je prošli put bilo dobro kad si rekao da će sve biti ok.

-Da mene tad nije bilo,ti bi se još krio okolo sa njom,ovako ste se bar nekako viđali.

-Kako god,sad baš nemam ideju šta da radim,kao ni ti.

-U pravu si,stvarno nemam pojma šta ćemo da radimo.

-Da idemo da ubijemo onog idiota,eto šta!

-Ne možeš tek tako da ideš okolo i ubijaš ljude,znaš!?

-Znam,ali bih radije da odležim robiju jer sam uradio nešto korisno,a ne za nešto zato što nisam kriv!

-Dobro,ali tako ništa nećeš da rešiš!

-Ko zna,možda i rešim...

-Sigurno nećeš,zato se smiri i čekaj da se deai nešto.Ako,se ne desi ništa,zaboravljamo na ovo i nastavljamo sa životom.

-A ako se desi?!Šta ćemo onda?!

-Onda...Onda ćemo da smislimo nešto u prolazu.

-Wow,koji si ti genije...-rekao sam sarkastično.

-Dobro,pametni,smisli nešto bolje!

-Šta?!Nemam ništa pametno na umu osim bar sto načina da se osvetim onom idiotu!

-Nije da je i to pametno,ali dobro,bar o nečemu razmišljaj...-prekinulo ga je zvono telefona-Tako mi svega,ubiću onog ko sad zove!

Prišao je telefonu i besno se javio,ali se naglo uozbiljio kad je neko rekao nešto.Iskreno,nisam imao volju da prisluškujem,imao sam i svojih briga.Slušao je tog nekog i samo klimao glavom,ikao taj neko nije mogao da ga vidi.Nešto se tu dešava,samo mi je mozak previše zaokupljen traženjem načina za ubijanje nekoga uz što manje dokaza.Kad je konačno spustio slušalicu,uzdahnuo je i rekao:

-Izgleda da ćemo morati da smišljamo nešto u prolazu.

Naglo sam se trgnuo na te reči i pitao:

-Molim?!

-Izgleda da ti smarači iz Saveta baš ne gube vreme kad si ti u pitanju...

***
2 hours later...

-I šta sad da radim?

-Ne znam.

-Suzan,posao ti je da znaš takvo nešto!

-Pa,imam najbokje rešenje,ali neće da ti se svidi.

-Ako je najbolje za sve,ne zanima me da li se meni to sviđa ili ne,zato reci!

-Najbolje rešenje,bar po meni za ovaj slučaj je da jednostavno nestaneš.

-Kako to misliš?

-Prosto.Nabavi nova dokumenta,privremen smeštaj negde daleko i počni novi život.

-Ali...

-Ne znam da li je to ispravno za ovaj slučaj,ali je u svakom pogledu najbolje je za sve.Tebe će da oslobode tužbe jer ne mogu da optume čoveka koji nije nikad bio na tom mestu,a nas će da ostave na miru jer ako nema tebe,mi im nismo važni.

-Kakav ću onda otac da ispadnem ako tek tako ostavim dvoje dece?!

-Ja nisam rekla da to moraš da uradiš,Rekse,ali mislim da je mnogo bolje za tebe,a i za Tonija i Lisu,kao i za sve nas da prosto nestaneš.

-Ah,možda si u pravu...

-Ne znam da li sam sto posto u pravu jer ne znam o čemu se radi.

-Suzan,ne mogu da ti kažem,samo sam uradio nešto što je zabranjeno po našem zakonu i sad mogu da zaglavim u zatvoru ko zna koliko dugo.

-Pa dobro,vi ste beamrtni,ne možeš da dobiješ doživotnu.

-Da,ali dobiješ jedno par stotina godina.Ja neću da provedem toliko u zatvoru samo jer me je taj idiot prevario!

-Onda je jedino rešenje ovo što sam rekla.

-Onda ću to i da uradim...

-Siguran si?

-Pa rekla si da je to jedino rešenje osim zatvora,zato ću da uzmem to.

-Ali da li shvataš da posle ne smeš da se vraćaš možda nikad?Moraš da odeš negde daleko,da postaneš druga osoba...

-Su,nemoj ti ništa da brineš za mene,znam kako to da uradim,samo mi je trebao tvoj savet kao advokat.

-A šta misliš da odemo na to suđenje?Ja ću da ti bzdem advokat i možda te izvulem.Ako sad odeš,nema šanse da se ikad opravdaš.

-Prvo,ne možeš da mi budeš advokat jer ne znaš naše zakone,a drugo,sve jedno bi smo izgubili taj slučaj jer ja JESAM kriv i nisam smeo to da uradim.

-Da,ali...

-Suzana,ti si rekla da je to najbolje rešenje,šta je sad problem!?

-Ne znam,jednostavno...Nedostajao bi nam svima da tek tako odeš.

-Znam,i vi bi ste meni,ali jednostavno je bolje da uradim ovo jer onda vas rešavam problema.Odlučio sam,Su.

-Ok,ako si odlučio...Stvarno ćeš da mi nedostaješ.-rekla je sa suzama u očima i zagrlila me jecajući.

-I ti ćeš meni Su,i ti ćeš meni,kao i svi ostali...

Nisam ovo očekivao,ali snajka mi je advokat,najbolje zna...Ako je to najbolje rešenje za sve,osim možda za mene,onda ću da uradim to.Pozdravio sam se sa Suzanom i zamolio je da ništa ne kaže nikom dok ne odem,ni Reju,ni mami,ni Ešli,ni nikome drugome.Ne treba mi sad da me odgovaraju od toga.Ja dan odlučio i kraj...

Few minutea after that...

Koliko ti stvari treba da odeš zauvek?Odeća,četkica i pasta za zube,punjač...Ne,punjač mi ne treba kad neću da nosim telefon.Znate,ima ono za traženje telefona preko satelita,neću da me neko neko nađe.

-Šta radiš to,dođavola?!-pitao je neko pomalo besno sa vrata-I gde si ti bio do sad?!

-Pakujem se i bio sam kod advokata.

-Zašto se pakuješ i šta ćeš kod advokata?

-Kod advokata sam bio jer mi je trebao savet,a pakujem se tbog saveta koji mi je dala.

-Koji ti je,molim te,savet dala a da uključuje pakovanje?!

-Veoma jednostavan,da nestanem.

-Kako misliš nestaneš?!

-Lepo,odem negde daleko,počnem novi život,vi zaboravite da sam ikad postojao,oni neće moći da me tuže jer ja više neću da postojim,zvaću se drugačije,živeću drugde,biću neko drugi.

Hah,znam ja da imam talenat za ostavljanje njega bez teksta,ali nikad svog oca nisam video onako zbunjenog.Vilica mu je bukvalno udarila u pod i nije mogao ni da bekne.

-Šta je bilo?Što me gledaš tako?!-pitao sam malo iznervirano butajući po ormanu tražeći još nešto da ponesem.

-Ali...Ne možeš teka tako da odeš.

-Zašto ne?-pitao sam i zastao sa poslom-Najlakše je ovako.

-Nije,ipak će da te nađu,a onda baš nema šanse da se izvučeš.

-Nemam ni ovako.

-Ok,ali znaš da je bežanje poslednja solucija.

-Da,a sad je definitivno neophodna.Ako ostanem,neću samo ja da budem u problemu,nego i ti,i mama,i Lisa i Toni,i svi koji su me ikada poznavali,čak i neko ko me je jednom video na ulici!Neću da razmišljam da li sam nekom upropastio život zbog jedne gluposti!

-Ne možeš nikome da uništiš život sa time.

-Da,mogu!Znaš kakvi su oni ludaci,a ovi što su zvali su definitivno gori,tako da je najbolje da prosto isparim!

-Kako možeš tek tako da odlučiš o tome kad imaš dvoje dece?!

-Ovo baš radim zbog njih.Ako se desi nešto,neću da misle da im je otac kriminalac.

-A ovako će da misle da ih je otac tek tako ostavio!

-Bolje i to...Bar neće niko da uh uznemirava.

-Slušaj,uradićeš to preko mene mrtvog!

-To je moj život,ne možeš da mi naređuješ šta ću da radim!

-Mogu i hoću ako ima veze sa ovime!

-Pa nećeš!Drago mi je što sam te poznavao,idem da se ispozdravljam sa svim i zbogom!

Stao je između mene i vrata i zarežao ko besni pit bul:

-Rekoh ti,preko mene mrtvog!

-Slušaj,ne želim da te povredim,ne teraj me da radim to,sano me pusti da završim sa ovim.

-Neću da te pustim i kraj!

-Ok,onda ću morati na teži način...

Prišao sam ga i 'ladno ga gurnuo u stranu kao neku zaveau da sam sklonio sa puta.Hm,ništa lakše ako uzmemo u obzir da je pričao da ne mogu ni da mu se približim a kamoli išta drugo.

-Gde si pošao!?-čuo sam njega iza sebe kako viče.

-Znaš gde idem.Samo da se pozdravim sa ono dvoje i baj-baj.

-Bar nemoj da ideš zbog njih!

-Šteta,zbog njih je sve ovo.Andrea,možeš li da izađeš na časak?-pitao sam je i odmah me je poslušala.-Pa gde ste vi,mali anđelčići?

Kao što se i očekuje od dve bebe,spavali su.Uh,sad ću da postanem emotivan...Bukvalno,oči mi se pune suzama.

-Malci,morate da mi obećate nešto...Evo,sad odlazi najnormalnija osoba u ovoj kući i celokupnoj familiji,u prevodu ja,tako da...Moraćete vi da preuzmete.Pazite da ovi ludaci ne naprave više gluposti nego što su do sad.I još nešto...Znam da ćete ovo sve da zaboravite,ali bi hteo da znate da sam ovo uradio zbog vas i da vas volim najviše na svetu.

Poljubio sam ih oboje u čelo kad mi je niz obraz skliznulo par suza koje sam brzo obrisao rukavom.Ne smem sad da budem emotivan,koliko god situacija bila užasna.Okrenuo sam se i video da su nikom drugom nego mom ocu,za kog sam mislio da nema emocije,oči pune suza i izgleda kao da će da zaplače kao malo dete kad mu uzmu slatkiš.

-Jel ti to stvarno nameravaš?-pitao je posle dugo,dugo gledanja.

-Očigledno,zar ne?

-Pa ko će onda da me nervira svaki dan?

-Ne brini ništa,naći ćeš ti nekog da te nervira.Imaš onog džukca,mnogo je iritantan.I da,budem li se nekad vratio i vidim da ste se ti i Valeri opet svađali ili,ne daj bože,razišli,ima da te progonim u snovima do kraja vremena.Isto kažem i za ovo dvoje.Bude li im samo dlaka sa glave falila,ti ćeš da mi odgovaraš.

-Ne brini...Neće da im se desi ništa dok sam ja živ.

-Za tvoje dobro.

Odjednom me je ludak zagrlio što je jače mogao,toliko jako da sam skoro izgubio vazduh u plućima.

-Znaš,nećeš uspeti da me zadržiš ovde ni ako me ugušiš!

-Stvarno ćeš da mi nedostaješ,znaš?

-Znam da ću da ti nedostajen,aki to je život...Ponavljam još jednom,bude li se nešto desilo sa ovo dvoje,ti si odgovoran.

-Nego...Nećeš da kažeš Lari da ideš?

Pogledao sam ga onim pogledom ,,Jel si ti normalan,čoveče?!'' i rekao:

-Naravno da ne.Ako sazna za to,uradiće sve da me nađe,a to mi ne treba.Da napomenem,nemoj ni ti da pokušavaš da me nađeš.

-A šta ako pokušam?

-Ja ću da ti pobegnem kad se najviše nadaš da ćeš da me nađeš i onda ćeš s vremenom odustati.

-Zašto ovo radiš?

-Rekao sam ti bar sto puta,mrzi me da ponavljam.Ovako je bolje,kraj,finito,the end.

-Ako si tako odlučio...Ali zašto moraš skroz da nestaneš?Možeš ponekad da zoveš i...

-I onda će neku idiot da skapira to i mene će da našu a tebe će da optuže za saučesništvo,zato je,kažem opet,iako ne volim da ponavljam,najbolje.

-Nije najbolje.

-Dobro,onda je jedino.

-Baš nema nikakve šanse da te ubedim da ostaneš?

-Jok.

-Onda...Nedostajaćeš mi.

-Znam da ću da ti nedostajem.

-Stvarno si mnogo uobražen.

-Šta da se radi,genetika je čudo...Sve jedno,sad je najbolje da idem.

Jeste da sam se pravio hladnokrvan,ali nije mi bilo tako,verujte mi.Najviše me je pogodilo kad sam bacio poslednji pogled na svoju sad već bivšu kuću.Drugi put da se to dešava,prvo u Kaliforniji,sad u Njujorku...Ali,postoji razlika,sad nema povratka,ne mogu da se vratim nikad više,nikada...Ostalo je samo da uradim još nešto.Nisam se nešto pozdravljao jer mi je u jednom trenutku stvarno došlo da odustanem od svega i da ostanem,ali ne smem sad da se alomim,sad nema nazad.Ovo je kraj,zbogom stari,zdravo novi živote.Ah,ostala je samo još jedna osoba koju ni pod razno ne smem da ostavim bez pozdrava,osobu koju volim najviše na svetu.Stao sam kod najbliže telefonske govornice i okrenuo brzo Džoanin broj telefona koji sam do sad naučio kao ime i prezime.

Dž:Halo?Ko je to?

Bože,kako ću ja da živim bez tog divnog glasa?!Opet mi se otelo par suza.

Dž:Ako se neko zeza,nije mi do toga!

Ja:Zdravo,princezo.

Dž:Šta?!Ljubavi,to si ti?!

Ja:Ko drugi?

Dž:Znaš da ne smeš da me zoveš,neko će da otkrije i...

Ja:Srećo,rizikovaću za posledni put...

Dž:Molim?!Kakav poslednji put!?O čemu ti to pričaš,jel si pio nešto ili šta?!

Ja:Ne,Džo,samo hoću da ti kažem da te volim.

Dž:Rekse,šta se dešava,o čemu pričaš?!

Ja:Moram da odem,mala,zauvek.

Dž:Gde bre da odeš?!

Ja:Ni sam ne znam,znam samo da moram da nestanem što pre.

Dž:Ali zašto?!

Ja:Zar ne gledaš vesti?Sad ceo svet zna šta sam.Napravio sam veliku glupost,Džoana,preveliku.Ne mogu da ostanem ovde.

Dž:Možemo to da sredimo,nešto ćemo da ur...

Ja:Mala,nemoj da pokušavaš da me odgovoriš od toga,već sam rešio.

Dž:Šta ćeš sa Entonijem i Lisom?

Ja:Mislim da je bolje da ni ne znaju ko sam ja,samo bih hteo da znaju da sam ovo uradio zbog njih.

Dž:A šta ću ja?

Ja:Ti...Ti ćeš naći nekog drugog,nekog ko nije ja i ko če da te voli deset puta više od mene.

Dž:Znaš da je to nemoguće.Ne mogu da živim bez tebe!

Ja:Možeš,ti ćeš nastaviti dalje,naći ćeš nekog drugog,a ja...

Dž:I ti ćeš naći neku drugu,zar ne?

Ja:Ne,Džoana,kunem se životom da nikad neću da volim neku kao tebe.Ti si poslednja koju sam voleo i koju ću voleti.

Dž:Ako me toliko voliš,ne ostavljaj me!

Ja:Shvatićeš jednom,a do tad...Do tad ulepšaj život nekom drugom srećniku kao što sam i ja bio.Zbogom,anđele,volim te najviše na svetu i kunem se životom da neću voleti ni jednu kao tebe.

Dž:Ali...

Ne mogu više da izdržim,prekinuo sam jer već sam uveliko plakao.Da,anđele,ulepšaj život nekome ko če to da zna da ceni,a ja ću da ostanem ceo život sam i držaću se obećanja:ni jednu neću voleti kao tebe.Možda se jednog dana opet sretnemo,ali do tad...Do tad za mene postoji samo put napred i ništa više.Odjednom mi je sve utihnulo,i zvuk automobila,i žamor mase u prometnom Njujorku,samo su se čuli jaki odkucaji mog srca koje je udaralo kao ludo.Nije mi više bio važan ni osmeh drugih ljudi oko mene,ni užurbani vozači,ni ogromne zgrade i kuće,samo put napred.Srećo,nadam se da ćemo se opet sresti u nekoj romantičnoj priči,nekoj koja ima srećan kraj...Ili važi ono pravilo dok nije srećan,nije ni kraj?

THE END

OR NOT?