Petnaesti jun 2024.

"Teodora!", čula sam viku sa donjeg sprata odmah shvativši da je moja mezimica stigla.

Brzo sam uhvatila štaku, te krenula niz stepenice, dok su Aleksa i Vuk trčali za mnom.

"Pa je li to moja mezimica stigla?!", viknula sam na sav glas, te me je ona brzo obrgrlila oko noge, upućena da ne može da mi se veša oko vrata kao obično.

"Jako si mi nedostajala!", vikala je na srpskom koji je insistirala da nauči za tih par godina koliko sam bila tamo.

"Pa ko je to došao?", viknuo je Aleksa osmehujući joj se, te je brzo otrčala do njega i okačila mu se oko vrata poput nekog krpelja.

"Aki!", poljubio ju je u obraz, te spustio dole, nakon čega je ugledala zbunjenog Vuka u dnu stepenica.

"Imaš zelene oči. Jako zelene oči", rekla je sumnjičavo i optužujuće me pogledala, na šta sam spustila glavu praveći se krivom, dok je ona kao vojnik šetala ispred nas, a Aleksa za to vreme umirao od smeha.

"Izvadila sam sebi ovaj koferčić iz auta, zato što sam imala neki osećaj da ću da te sretnem", rekla je, te potapšala mali, šareni kofer pored koga je stala. Spustila ga je na pod, otvorila, te iz istog izvadila veliki vodeni pištolj.

Ne opet!

Vuk je podigao ruke kao znak da se predaje, ali nije mogao da suzbije osmeh sa lica.

"Davina, je l' da?", zbunjeno ga je pogledala, kao i Aleksa i ja, pošto mu nisam spominjala Davinu od kako je izgubio pamćenje. Ona je polako klimnula glavom uperivši pištolj u njega.

"Kako ti znaš kako se ja zovem?", pitala je sumnnjičavo, polako mu prilazeći.

"Aleksa mi je pričao o tebi", brzo se okrenula ka Aleksi i poprskala ga po licu što mu je skinulo osmeh sa istog.

"Šta sam sad uradio?!", viknuo je, nakon čega je ona vratila svoj osuđivački pogled na Vuka.

"Pričao si mu o meni. Ne možeš mojim neprijateljima da pričaš stvari o meni!", viknula je besno.

"Zašto sam ti ja neprijatelj?", namrštio se i spustio ruke nakon čega ga je poprskala po trenerci.

"Povredio si mi sestru, i ovo ti je kazna! Sada će ljudi da misle da si se upiškio", Aleksa je počeo da se smeje, dok sam ja Davinu uhvatila za ruku i odvela u dnevnu sobu čučnuvši ispred nje.

"Malena, nemoj tako da pričaš. Vuk je doživeo jednu nezgodu, i više se ničega ne seća. Nemoj da ga napadaš. Barem dok se ne seti, ako će ti tako biti lakše", stavila je svoju malu rukicu na usta, izvinula se, pa se vratila sa mnom kod njih dvojice.

Aleksa je bio u kuhinji i brisao lice kprom, dok je Vuk sedeo na stepenicama i držao za glavu blago je masirajuću.

"Jesi li dobro?", upitala sam ga tiho zbog čega je odmah podigao pogled i ustao, ali me nije pogledao u oči.

"Jesam. Sa' ću doći", rekao je, te izašao iz kuće.

Zbunjeno sam se namrštila, te kad sam krenula za njim, Aleksa mi je rekao da ga pustim da se produva.

Do sada mu nismo spominjali ništa što se tiče mene i njega, niti Zvezdane i male Teodore.

Možda to i jeste greška, možda nije. Možda će mu pomoći, možda neće, ali bitno je da smo probali. Ako bi mu sve rekli, ne bi imao razloga da žudi za time da se seti.

Sećanja su ionako polako počela da nailaze. Ima nade za njega.

Za sve nas.

***

Šesnaesti jun 2024.

"Da li si spreman?", pitala sam ga, nakon čega je udahnuo i klimnuo glavom.

Moja soba je bila crvena zona za njega svih ovih meseci. Niko mu nije dozvoljavao da tu uđe zato što bi mogli da izazove gomilu sećanja, a to bi za njega, na početku, bilo previše.

Nije mi ništa govorio nakon onog dana. Nije mi govorio da li se nečega setio. Plašila sam se da je odustao od vraćanja sećanja. Da ne želi više da zna ko je bio.

Sve te sumnje su pale u vodu kada me je zamolio da uđemo u moju sobu. Doktorka je takođe rekla da je to dobra ideja, tako da sam pristala.

Pre nego što sam stavila ruku na kvaku je stavio svoju na moju i polako me okrenuo ka sebi. Srce mi je zakucalo brže još uvek neotporno na njegovu blizinu.

"Vidi, Tea. Ja ne znam šta sam ja tebi uradio. Ne znam šta je to moglo da bude pa da te toliko povredi. Želim samo da znaš da nisi to zaslužila. Zaslužila si svu sreću ovoga sveta. Nekoga ko će da te voli i poštuje svim svojim srcem i dušom. Nadam se da si i ti toga svesna", polako sam klimnula glavom, osmehnuvši mu se, te otvorila vrata sobe i stala u stranu kako bi on mogao da prođe.

Uočila sam kako se mršti. Boli ga glava.

Rukom je prolazio preko površine radnog stola, pa preko stolice kod koje je zastao. Seo ja na nju i pogledao ka krevetu teško uzdahnuvši.

Ustao je par trenutaka kasnije, dok sam ga ja tiho posmatrala sa vrata.

Došao je do noćnog stočića, te sa istog uzeo plišanu kutijicu u ruke. Otvorio ju je, pa se iznenadio kada je unutra video ogrlicu sa mojim imenom. Prošao je kažiprstom preko slova, te se namrštio i izvadio je, nakon čega je papirić sa stihovima pesme ispao iz kutije.

"O jebote, sećam se ovoga", rekao je pažljivo držeći papir u rukama.

"Tvoj devetnaesti", srećno sam klimnula glavom ne verujući da se još nečega setio.

"Da, imao sam priliku da te poljubim, ali nisam", coknuo je u znaku ne slaganja što me je zasmejalo.

"Ja se i dalje držim onoga da trebam da te poljubim da bih se setio, pa ti kako želiš", slegnuo je ramenima još uvek proučavajući papirić sa tekstom.

"Vuče...", rekla sam kroz zube, zbog čega je vratio sve na svoje mesto i podigao ruke u znak odbrane.

"Samo kažem", prevrnuo je očima, pa izašao iz sobe, dok sam ga ja pratila uz stopu.

***

Sedamnaesti jun 2024.

"Znači još ništa veliko, ha?", pitao je Uroš. Sa njim se redovno čujem, s obzirom da je obnovio godinu na fakultetu i još živi u Beogradu. Uskoro bi trebao da položi zadnje ispite i vrati se ovde zajedno sa Nikom. Trenutno je tu samo zato što je vikend.

"Ništa. Otišao je malo do mame danas. Rekao je da će doći sutra", slegnula sam ramenima ne znajući šta više da kažem.

"A Dušan se napokon organizovao da dođe sa devojkom?", prevrnula sam očima.

"Da nije bilo one nesreće, upoznala bih je još u aprilu, ali jebiga. Sve se dešava sa razlogom, je l' da?", tužno se nasmejao i klimnuo glavom, nakon čega sam popila gutljaj soka od jabuke.

"Kada se on vraća iz Beograda?", pitao je par trenutaka kasnije.

"Ne znam. Trebao je juče, ali je pomerio za danas, pa je danas pomerio za sutra. Odugovlači dolazak. Samo ne znam da li zato što se posvađao sa njom, ili stvarno ne može".

"Pre bih rekao da su se posvađali", klimnula sam glavom u slaganju i nasmejala se, nakon čega se on uozbiljio i nagnuo bliže meni.

"Tea? Jesi se čula sa Nikol skoro?", upitao je vidno zabrinut.

"Jesam, juče. Što? Je li se nešto desilo?" pitala sam uplašivši se.

"Ne znam. Čudno se ponaša. Bojim se da me ne voli više", nagnuo se dublje u garnituru i pogledao ka gore kako bi sprečio plač, ali je već sledećeg trenutka obrisao malu suzu koja mu se slila niz obraz, tako da sam ustala i zagrlila ga.

"Nemoj da plačeš Uroše. Ona tebe puno voli. Koliko ste već dugo zajedno, i ti i dalje ne veruješ u njenu ljubav?", pitala sam ga tiho, usput ga milujući po kosi.

"Ali Tea, ne ponaša se kao ranije. Stalno mi govori kako hoće nešto da mi kaže, te se predomisli, pa opet tako. Poljubim je za laku noć, ona mi ne uzvrati. Kada je pitam šta je bilo ona se začudi i kaže ništa", pričao je sa ogromnom dozom bola u glasu.

"Nemoj odmah na najgore da misliš. Polako. Smislićemo nešto", klimnuo je glavom, zahvalio mi se, pa se odmakao i poljubio u čelo.

***

"Baš se razmišljam da li da prvo nazovem tebe ili Dušana", blago sam se nasmejala sama sebi.

"Teodora, jesi li kući?", naježila sam se čuvši njen promukli glas.

"Jesam, Nika. Što? Gde si ti?", pitala sam zabrinuto.

"Kod mojih. Moram nešto da ti kažem", zatvorila sam oči pokušavši da ne mislim na najgore.

"Dođi ti. Čekam te", posle par minuta je ušla u kuću. Oči su joj bile natečene, a obrazi crveni.

Progutala sam knedlu plašeći se stvari koja je odgovorna za njene suze. Čovek nije mogao ds ih vidi često.

"Šta je bilo Nika?", naglo sam ustala iz fotelje što je izazvalo blago presecanje u mojim rebrima.

"Pričala sam sa mamom i tatom. U poslednje vreme se ne osećam najbolje. Oni misle da sam trudna", opet je zajecala skupivši mi se u rukama. Brzo sam je obrgrlila ne svesna toga šta mi govori.

"Tr... Trudna si?", slegnula je ramenima, dok sam je mazila po kosi kako bi se smirila.

"Jesi uzimala test?", odmahnula je glavom, tako da sam je podigla na noge i izašla iz kuće smestivši na suvozačko sedište auta, pa krenula niz put.

Rekla sam joj da me sačeka u kolima, tako da sam brzo ušla u apoteku.

"Imate li test za trudnoću?", klimnula je glavom pitavši koji želim.

"Nije mi bitno koji je. Dajte mi tri komada, šta ja znam", prolazila sam rukom kroz kosu, te pružila karticu, a ona meni kesu. Vratila mi je, te sam izašla, bacila kesu Nikol u ruke, pa brzo krenula nazad ka kući.

"Zašto si ih ovoliko kupila?", pitala je otvarajući kesu.

"Pa da budemo sigurni, a ako baš budeš htela možemo otići i po nalaze krvi", klimnula je glavom, te obrisala nos.

Čim smo ušli u kuću sam je poterala u kupatilo, što je meni dalo vremena da razmišljam. Nervozno sam prolazila rukom kroz kosu ne znajući šta da očekujem.

Čak i kada sam bila u Bruklinu sam ga zvala svaki dan i govorila mu da pazi, ali ne. On gospodin gura sve kako stigne i gde stigne.

Meni bi bilo jako drago da je trudna, samo se plašim kako će to uticati na njih dvoje.

Uroš je nikad neće ostaviti, to znam, ali se svakako plašim njegove reakcije.

Čula sam vrata kupatila, te videla Niku kako izlazi iz istog.

"Nisam gledala. Možeš li sa mnom?", klimnula sam glavom, te joj rekla da sedne u moju sobu dok ja odem po testove.

Još se ništa na njima nije pojavilo, tako da sam ih samo odnela i stavila na krevet između mene i nje.

Nakon par minuta je vrisnula i opet počela da plače, dok sam ja brzo prebacila pogled na testove koji su, sve do jednog, ukazivali na isto.

"Trudna sam! ", viknula je kroz jecaj ne verujući svojim očima, a ni rečima koje izgovara...

devoted to