VUK IVKOVIĆ

Izlazim iz njene sobe, te samo klimnem glavom Urošu i njenoj mami, pa istrčim iz bolnice.

Ovo je bio verovatno poslednji put da ću je ikada videti. Poslednji put da vidim njen osmeh.

Jebeno se ne sećam našeg poljupca. Zašto?!

Nisam mogao da poverujem šta joj se desilo. Nije bilo dovoljno što sam joj upropastio život, nego je zbog mene i saobraćaju nesreću doživela.

Seo sam u auto naslonivši glavu na volan.

Teu sam ostavio kod mame, tako da sam odlučio da odem i uradim ono što nisam odavno.

***

"Baš sam otac za primer", rekao sam sebi u bradu nakon četvrtog pića.

"Šta radi ovaj?", čuo sam kako je rekao jedan lik u priči sa drugim i uperenim prstom ka meni.

"Možda je poludeo", slegnuo je ramenima drugi.

"Mama ti poludela, narkomanu!", popio sam još jednu čašu kada sam to rekao, a ova dvojica su momentalno ustala sa stola gurnuvši stolice iza sebe tako da padnu za njima.

"Šta si rekao?", prišao mi je onaj drugi.

"Da ti je mama poludela? Ili da si ti narkoman? Na šta ciljaš?", udario me je šakom u obraz, zbog čega mi se glava okrenula na drugu stranu, ali ovog puta neću nikome ostati dužan.

Kako sam udario ovog prvog u predeo iznad lista, srušio se na kolena, a ovaj drugi je uzeo praznu flašu viskija sa mog stola, te me istom udario u potiljak.

Glava mi je pala na sto, a vid se zamaglio. Nastupio je mrak, dok mi je nešto govorilo da, nakon ovoga, ništa neće biti isto...

devoted to