TEODORA ADAMOVIĆ

Sedamnaesti april 2024.

Kako mi se niko ne javlja od sestara, odlučim da sama izađem iz sobe.

Ubiće me ako me uhvate.

Kretala sam se uz pomoć jedna štake, zbog rebara i noge.

Provirila sam kod pulta, gde nije bilo nikog.

Naravno da neće biti nikog kad je četiri ujutru!

Polako sam prolazila pult, te otišla do aparata za kafu. Polako sam se vraćala do svoje usput gledajući po drugim sobama.

Sprijateljila sam se sa par ljudi ovde. Jako je dosadno i nema šta da se radi, tako da sam sebi morala da nađem društvo.

Polako ulazim u Sarinu sobu u kojoj je vidim kako gleda u telefon. Podigne pogled i nasmeje mi se, pa sekundu kasnije namršti.

"Što si ustajala?", pokazala sam joj na kafu koju sam držala u levoj ruci, zbog čega je klimnula glavom, pa mi napravila mesta da sednem.

"Kako se ti osećaš?", upitala sam je. Ima strašne opekotine po telu od požara koji joj se napravio u stanu, i trebaće im neko vreme da zacele.

"Bolje. Dobro sam Tea", klimnula sam glavom.

"Inače, znaš kako je sladak dečko došao u sobu pored. Ne znam sad baš da li je dečko. Koliko sam shvatila ima dvadeset četiri godine, ali koga briga", nasmejala sam se, pa joj rekla da ću ga obići u povratku do moje sobe.

***

"Doćiće sestra da te obiđe za sat vremena, idem ja", klimnula je glavom, mahnula mi, nakon čega sam izašla iz sobe.

Nastavila sam do sobe pored njene, pokucala, pa ušla.

Čim sam zatvorila vrata i okrenula se ka krevetu ugledala sam meni veoma poznatu figuru.

U istom tom položaju je ležao na mom krevetu.

"Vuče?", rekla sam kroz jecaj, zbog čega je on podigao pogled prema meni i namrštio se.

"Ćao?", rekao je to više kao pitanje što me je jako zbunilo.

"Šta ti radiš ovde?", upitala sam progutavši knedlu.

"Šta ja znam. Kako mi je rekla sestra, potukao sam se u nekoj kafani i dobio udarac u potiljak zbog kog sam izgubio pamćenje", zatvorila sam oči kako bih pokušala da savladam tamu koja me je progutala puno puta u životu.

Otvorila sam oči i pogledala njegove rajsko zelene koje nisu pokazivale nikakvu emociju. Do pre par dana sam se opraštala od istih dok mi je govorio da me voli.

Ne znam da li bi me više povredilo da ga nikad više ne vidim, ili da me gleda ovim pogledom.

Nakon što smo taman podelili svoja osećanja jedno drugom, ovo se desilo.

Zašto sudbina ne želi da nas spoji?

"Teodora?! Šta radiš ovde?", prepoznala sam glas svoje medicinske sestre, ali nisam bila toliko prisebna da bih joj odgovorila.

Ovakva nam je sudbina.
Setila sam se njegovih reči.

"Teodora? Jesi li dobro? Imaš li opet bolove?", suza mi se nemo spustila niz lice dok pogled nisam odvajala od Vukovog. Odmahnula sam glavom, te osetila kako me sestra spušta na fotelju pored njegovog kreveta.

"Poznaješ ga?", upitala je krajnje iznenađeno, zbog čega sam sklopila oči i klimnula glavom još uvek ne govoreći ništa. Klimanje glavom mi je poslalo trnce niz vrat i kičmu, ali to nije bilo ništa u poređenju sa prazninom i tupim bolom u levom delu grudi.

"Poznaješ me?", osetila sam ubod u onom delu srca koji se sastavio kada mi je rekao da me voli.

"Poznajem te", rekla sam blago, kada su se još dve suze slile iz očiju.

"Teodora, to je odlično! Možeš mu pomoći da se seti! Jeste bili bliski?", pitala je sestra, zbog čega sam glavu momentalno okrenula prema njoj izbegavajući bol.

"Može da se seti?", upitala sam zbog čega je ona brzo klimnula glavom.

"Povreda nije bila toliko teška, ali ukoliko ne pokrene i malo sećanje u sledećih par meseci, može biti izgubljena šansa za oporavkom", klimnula sam glavom obrisavši suze sa obraza.

"Mada Teodora, sve zavisi od toga kakav je vaš odnos bio. Jeste bili bliski?", postavila mi je isto pitanje zbog kog sam stisnula zube. Klimnula sam glavom kao odgovor.

"Dosta bliski?", pitala je.

"Da", rekla sam odsečeno zbog čega je klimnula glavom.

"Ostaviću vas onda, ali Tea, moraš da popiješ lekove za pola sata, pa ću ti tada reći i detalje vezane za njega. Ali pre nego što odem, reci mi ono glavno o njemu da mogu da napišem na karton", rekla je ubrzano.

"Šta ti treba?"

"Ime i prezime? Čisto da uporedim informacije", rekla je pravdajući se.

"Vuk Ivković".

"Datum rođenja?"

"Deveti januar 2000."

***

"Pa, kako smo se tačno upoznali? ", upitao je Vuk kada je seo u fotelju pored mog kreveta.

"Ti i tvoj drug ste došli u moju ulicu, pa smo se upoznali. Ja sam sa mojim prijateljima stalno izlazila na jednu livadu tamo, pa ste se vi slučajno tamo pojavili, a i išao si sa mojim bratom u vrtić, pa smo se brže zbližili", ispričala sam ne verujući da osobi kojoj sam pre par dana izjavila ljubav, sada pričam istoriju njegovog života.

"Kako mi se zove taj drug?"

"Aleksa. Ako želiš, možemo i njega da pozovemo da dođe?", nemo je odmahnuo glavom, tako da sam slegnula ramenima.

"Želim od tebe prvo da čujem, pa onda od drugih", rekao je izvaši u meni vrtlog emocija.

"Šta te još zanima?", prešla sam na sledeću temu.

"Kakav je tačno bio naš odnos?", pitao je znatiželjno.

"Ne znam kako to da nazovem. Imenovaćeš ga ti kada se setiš svega", namrštio se čuvši moje reči.

"Ko zna da li ću se setiti uopšte", promrmljao je sebi u bradu dovoljno glasno da ga čujem.

"Hoćeš", nasmejala sam se, pa i on za mnom.

"Imaš baš lep osmeh", rekao je, zbog čega sam se još šire nasmejala.

"Treba češće da se smeješ, možda se brže setim", klimnula sam brzo glavom.

"Ako će ti to pomoći, dogovoreno", nasmejao se na moj odgovor.

"Nego, kako ti se to desilo?", pitao je pokazujući glavom na moje zavoje, što me je nateralo da se nasmejem.

"Hoćeš jednu smešnu stvar da ti kažem?", klimnuo je glavom polako.

"Istu stvar si me pitao i dana kada sam se probudila iz te, kao nesvestice. Pitao si me šta se desilo, na šta sam ti rekla da ti dobro znaš šta se desilo i zašto sam prebrzo vozila motor, pa si me zamolio da ti sve ispričam kao da si neki prolaznik ili stranac", podigla sam obrve nesigurna da li je ovo što sam rekla smešno ili tužno.

Tužno.

Da, tužno.

"Voziš motor?", pitao je iznenađeno.

"Posle ovoga mi niko verovatno neće dati da sednem na njega, ali da, vozim", tužno sam se nasmejala, nakon čega je svoju ruku stavio na moju nogu.

"Ma hoćeš. Ja ću da te čuvam. Taman i mene da provozaš", podigao je obrve zabavljeno, dok sam ja tužno pogledala u svoje prste setivši se noći na motoru.

"Pa, Vuče, možeš da izađeš iz bolnice već sutra", rekla je doktorka čim je ušla u moju sobu.

"Ne želim. Moram da budem tu sa njom", rekao je pogledavši me ravno u oči, nakon čega mi je namignuo, a moji obrazi se zacrveneli.

"Pa ti onda spavaj tu u fotelji. Meni dolaze novi pacijenti", rekla je, te iznervirao izašla iz sobe, pa se dve sekunde kasnije vratila i bacila mi kutiju sa tabletama.

"Spavaću onda u fotelji", rekao je na šta sam se nasmejala misleći da se šali.

"Ne šalim se".

"Ne možeš da spavaš u fotelji. Idi kući, pa možeš doći opet ujutru. Vratićemo ti pamćenje, ne brini se", rekla sam brzo, te mi je sa stola dohvatio času vode.

"Ne mogu. Vidiš, ako ti nešto zatreba, ja moram da budem tu, a ne da ti ustaješ i naprežeš se", odmahnuo je glavom kao znak da se ne slaže sa time što pričam.

"Dobro, ali hoćeš li mi barem dozvoliti da nazovem tvoju majku. Ženi se nisi javio već par dana", prevrnuo je očima i izvadio svoj telefon iz džepa.

"Ne znam koja je šifra", uzela sam telefon, te videla da moraju da se ukucaj četiri cifre. Samo jedan datum mi je prošao kroz glavu, te sam ga ukucala, a telefon se automatski otključao. Skočio je sa fotelje i pogledao me kao da sam napravila čudo.

"Kako znaš?!", pitao je sav srećan što sam odgonetnula šifru.

"Šifra ti je 2102. Kada vratiš pamćenje, znaćeš šta taj datum označava", prevrnuo je očima, nakon čega sam našla broj njegove mame u imeniku i pozvala, nervozna što ću prvi put pričati sa ovom ženom.

"Vuče, sine, pa gde si ti?! Tražimo te danima, a Aleksa tvrdi kako ne zna gde si!", vikala je u strahu za svog sina.

"Dobar dan, gospođo", rekla sam, dok je nervoza odjekivsla u mom glasu, što je i Vuk osetio, pa se nasmejao.

"Ko je to?", pitala je uplašeno.

"Ja sam Vukova drugrica. Teodora", rekla sam kroz šapat, nakon čega se sa druge strane čuo uzdah.

"Teodora Adamović? ", zbunjeno sam klimnula glavom pogledavši u Vuka, pa se setila da žena ne može da me vidi.

"Tako je. Vidite, ne volim da prenosim loše vesti, ali trebali biste da znate, ipak je to vaš sin", rekla sam nakon čega sam čula još jedno promuklo "Gde je on? ".

"Vidite, ja sam doživela saobraćaju nesreću pre nedelju dana, tako da sam u bolnici. Jutros sam išla po kafu, tako da sam u prolazu slučajno u jednoj od soba ugledala Vuka. Nisam znala šta se dešava, tako da mi je medicinska sestra rekla da potukao u jednom kafiću, gde su ga udarili flašom u potiljak i da je izgubio pamćenje ", čula sam jecanje sa druge strane, zbog čega sam, par sekundi kasnije, i sama počela da plačem. Vuk mi je obrisao suzu sa jednog obraza i uzeo telefon iz ruke uključivši spikerfon.

"U kojoj ste sobi, odmah ću doći", rekla je žena zabrinuto, nakon čega mi je Vuk stavio ruku preko usta kada sam krenula da odgovorim.

"Ne znam kako da vam se obratim. Čudno mi je da vas zovem mama", žena je još jače zaplakala, a Vuk iskrivio usnu na jednu stranu kao znak da mu je žao.

"Vuče, sine, reci gde si, odmah ću da dođem, pa ćemo pričati", ovog puta nije mogao da me zaustavi, tako da sam brzo rekla broj sobe, nakon čega se žena zahvalila i prekinula vezu.

"Zašto si joj rekla?", pitao je.

"Vuče, to ti je mama. Mora da zna šta joj se dešava sa sinom", rekla sam to polako kako bi me razumeo.

"Rekao sam ti da prvo želim sa tobom da pričam", rekao je uperenih očiju u moje.

"Znam Vuče, ali možda će ti pomoći kada sretneš mamu", uzdahnuo je, pa se naslonio na fotelju, nakon čega sam ja popila lek, i pružila mu času koju je on odmah vratio na sto.

Ni deset minuta kasnije sam ugledala visoku plavušu prozirno zelenih očiju kako upada u sobu i odmah rukama obgrljuje zbunjenog Vuka.

"Joj sine moj, kako sam se uplašila!", zajecala mu je na ramenu i tako stojala par sekundi. Nakon toga je okrenula pogled ka meni i zaledila se kada je videla u kakvom sam stanju.

"Dete drago, šta ti se dogodilo?", nasmejala sam se na njeno pitanje, te se odkrila, na šta je ispustila užasnut krik, a Vuk je odmah ustao da mi pomogne da ustanem.

"Dete, što ustaješ? Moraš da odmaraš!", nisam htela ni da čujem, već sam se, malo se pridržavši uz Vukovu ruku, smestila na noge.

"Pa gde bi mi tu bili maniri?", nasmejala sam se kroz bolove u rebrima koje sam pokušala da sakrijem kroz osmeh.

"Jebeš manire, Teodora, savijaš se od bolova", rekla je zbog čega sam podigla obrve, pa pogledala u Vuka, pa i on u mene, zbog čega smo se nasmejali.

"Vuče, sine, vrati devojku u krevet", pažljivo me je spusti, te opet pokrio. Nakon toga je ustupio mami stolicu koja se na to nasmejala.

"Barem na svoje manire nije zaboravio", rekla je to kroz tužni osmeh, pa joj se i ja pridružila.

"Vuče? Možeš li da me sačekaš ispred?", upitala je njegova mama, zbog čega je on brzo prebacio pogled sa nje na mene, i polako klimnuo glavom, te izašao iz sobe.

"Šta kažu doktori?", upitala je čim je izašao.

"Povreda nije bila toliko ozbiljna koliko su mislili da će biti, ali je svakako izgubio pamćenje. Ako pokrene barem neko sećanje u sledećih par meseci, najverovatnije je da će se setiti svega, a ako ne, neće", stavila je glavu u šake, pa prošla rukama kroz kosu prebacivši je na drugu stranu.

"Kako mi tu možemo da mu pomognemo?"

"Doktorka mi je rekla da mu ne govorimo neke bitne delove njegovog života, nego da pustimo njegov mozak da toliko žudi da sazna sve o sebi, kako bi se sam svega setio. Ako mu mi sve kažemo, zašto bi želeo da se seti?", klimnula je glavom složivši se sa mnom.

"Šta si mu pričala do sada?", pitala je progutavši knedlu.

"Ono što ga je zanimalo. Pitao me je kako smo se upoznali, ko je Aleksa, šta mi se desilo, i tako slične stvari", slegnula sam ramenima.

"Jesi li spominjala Zvezdanu i Teu?", pitala me je zbog čega mi se svaki mišić u telu napeo.

"Vidite... On je meni sve rekao. Tog dana kada sam se probudila u ovoj sobi je on bio tu. Sve mi je priznao i rekao, tako da znam da vi znate za mene, i znam da znate da ja nemam snage da mu pričam o toj ženi. To jeste sebično od mene, ali ne mogu", pokušavala sam da zadržim hladan izraz lica, ali mislim da i nisam baš uspevala.

"U redu je. Razumem te. Ni meni se ona ne sviđa nešto previše, ali mi je rodila unuče, tako da moram da je poštujem", slegnula je ramenima, nakon čega je Vuk ušao u sobu prolazeći rukom kroz kosu.

"Ne mogu više da čekam", nasmejale smo se kada je to rekao, te mu rekle da može da uđe.

devoted to