Četvrti maj 2024.

Danas me, napokon, puštaju iz bolnice. Vuk je svaki dan bio pored mene. Ode kući da se presvuče i obavi šta ima, pa se vrati. Dosta je bio pažljiv prema meni.

Uroš nije bio jako srećan zbog ovoga, ali je vremenom razumeo. Nakon što sam ispričala mami šta se desilo, dozvolila mi je da ga smestim u našu gostinjsku sobu.

Bunio se kada je čuo da izlazim iz bolnice, zato što neće moći stalno da bude tu.

Zvezdana je dolazila par puta, ali nije izgledala toliko tužno zbog svega. Po pričama Vukove mame, Jasne, ona je bila opsednuta njime. Bila je jako naporna tokom trudnoće i još je više žudela za njim, ali on nije hteo da dolazi sve do samog porođaja.

Sa obzirom da su mi skinuli gips sa noge, mogla sam da šetam bolje, ali još uvek moram da se oslanjam na štaku.

Okovratnik mogu da skinem tek za par dana kada budem išla na kontrolu.

Nakon što mama mene i Vuka doveze kući, pomognu mi da izađem, zato što mu mi rebra još uvek kritična.

Mama je morala odmah da ode na posao, a Dušan je opet otišao na neki sastanak.

Vuk mi je pomogao da se popnem uz stepenice, nakon čega sam mu pokazala njegovu sobu.

Takođe, obećala sam mu da ću ga odvesti do livade kada se presvučem, tako da je rekao da će se i on istuširati, pa da možemo da krenemo.

Otišla sam prvo do Dušanovog ormara, pa iz njega izvukla crnu majicu.

Nakon tuširanja sam je obukla, kao i crne helanke, pa izašla iz sobe.

Vuk je već čekao ispred sobe, te ustao čim me je video i uhvatio oko ruke.

"Stvarno, hvala ti, ali nisam invalid", rekla sam kroz smeh na šta me je ošinuo pogledom.

"Nebitno je da li si invalid ili ne. Mislim, bitno je, ali bih ti pomagao i da su ti samo ta dva prsta slomljena", nasmejala sam se skrenuvši pogled i sakrivši svoje zacrvenele obraze.

Prošlo je tri godine, i da li je moguće da se još uvek ovako smejem i crvenim na svaku lepu reč koju mi kaže?

Izašli smo iz kuće i krenuli ka livadi.

Čim sam je ugledala sam se nasmejala, i okrenula se ka Vuku koji ju je sa zanimanjem proučavao.

"Voliš sok od jabuke?", pitao je iz vedra neba, zbog čega sam se brzo okrenula ka njemu.

"Da, odakle ti to? Mislim da ti ja nisam to spominjala", rekla sam brzo, razmišljajući, da li je moguće da se već posle manje od mesec dana nečega seti?

"Ne znam. Prošlo mi je nešto kroz glavu. Išao sam u neku radnju sa Aleksom i rekao da moram da uzmem dosta tog soka, zato što sam shvatio da ga voliš", brzo sam klimnula glavom ne mareći za grčeve u vratu. Suza radosnica je potekla iz oka, a on se nasmejao i obrisao je.

"Možda se ipak svega setim, ha?", podigao je i spuštao obrve zabavljajući se.

"Hoćeš, sto posto", rekla sam iskreno to i misleći.

"Mada, mislim da imam jednu ideju", pogledao je ka mestu gde smo svi nekada sedeli u krugu i pričali.

"Koju?", brzo sam upitala.

"Ako me poljubiš, možda se brže setim svega?", rekao je, pa pogledao u mene da bi video reakciju.

"Možda, ali to nije dobra ideja", osmeh mu je pao, nakon čega je nemo klimnuo glavom.

"Razumem, samo sam se šalio", rekao je kroz mali osmeh, te se sekundu kasnije uozbiljio i nastavio da posmatra livadu.

Izdahnula sam i izvadila cigaru iz kutijice žaleći što sam ga na ovaj način povredila.

***

Posle par sati me je nazvao Aleksa, i rekao da će i on doći uskoro.

"Možda bi mu pomoglo da gleda slike iz telefona?", samo sam odjednom rekla, na šta je Aleksa raširio oči i uzeo Vukov telefon.

"Samo je pitanje koji album da mu damo", rekao je u bradu.

"Pa šta sad ti hoćeš? Da se seti posebnih delova iz života? Daj mu telefon nek on bira šta će da gleda", rekla sam i uzela mu telefon iz ruke.

"Vuče, možda da probaš da gledaš po galeriji neke slike. Možda se setiš?", klimnuo je glavom, pa uzeo svoj telefon i listao slike tako da ih i mi vidimo.

"Ko je ovo, čoveče?", bile su to slike male Teodore. Njeno odrastanje se jasno videlo na ovim slikama.

"Setićeš se, pa ćeš ti nama reći", rekao je Aleksa tiho, nakon čega sam klimnula glavom i rekla mu da nastavi da lista slike.

Nakon dvadesetak minuta smo ugledali jedan video, koji je Vuk odmah pustio. Aleksi se video osmeh prepoznavanja na licu, ali nije ništa rekao. Vratila sam pogled na telefon, kada je poznata melodija počela da svira.

Zaustavio je video i pre nego što su počeli da pevaju, te je dao telefon meni u ruku i čvrsto zatvorio oči naslanjajući lice na dlanove. Stavila sam svoju ruku na njegova leđa, te ga zapitala da li je dobro.

"Mislim da mi je dosta za večeras, glava me jako boli", klimnuli smo glavom u razumevanju, te ga je Aleksa odpratio do sobe i vratio se kod mene u dnevnu.

"Znaš koji je to video?", klimnula sam glavom prisećajući se.

"Kako ne. Moj rođendan. Uroš i Vuk pevaju. Nikad to neću zaboraviti", nasmejali smo se.

"Misliš da se setio?", slegnula sam ramenima.

"Ne znam. Setio se da volim sok od jabuke, znaš?", raširio je oči u čudu i široko se nasmejao.

"Ne seri! To je odlično!", zagrlio me je pazeći na povrede i poljubio u teme.

"Znam", nasmejala sma se, te smo se odvojili.

"Gde je mala?", podigao je obrve, zbog čega sam znala da misli na Davinu.

"Ništa me ne pitaj. Ostala je u Bruklinu. Htela je da krene sa mnom, ali joj tata nije dao. Čim je čula šta mi se desilo je htela dođe ovde, pa je plakala i drala se, zbog čega tata nije više mogao da je podnese, tako da joj je obećao da će je dovesti, ali ne znam kada. I on mora psihički da se pripremi za povratak ovde", rekla sam slegnuvši ramenima.

"Znaš li zašto je otišao?", blago sam odmahnula glavom.

"Kad god bih ga pitala, kaže da bih drugačije gledala na stvari, i da treba da ostane ovako kako jeste. Oprostila sam mu, i on sad misli da to treba da ostane u prošlosti".

"To je sebično od njega", polako sam klimnula glavom nemoćna da nastavim ovaj razgovor.

"Hajde nazovi Jasnu i recio joj da je počeo da se priseća malih stvari. Odvešću ga sutra kod doktorke", klimnuo je glavom, odpratio me do sobe, pa otišao.

Tiho sam se ušunjala u Vukovu sobu da proverim da li spava.

Ležao je sklopljenih očiju i nežno otvorenih usana sa uključenim telefonom pored glave.

Bila je to meni poznata slika. Davina, Aleksa i ja prvi put kada me je on posetio u Bruklinu. Osmehnula sam se, ugasila mu telefon i stavila na stočić, pa polako izašla iz sobe

***

Peti maj 2024.

"Ovo je neverovatno. Teodora, ne znam kako si to uspela, ali ovo je prvi put da sam videla da neko posle takve nesreće počinje da se seća već nakon mesec dana", široko sam se nasmejala čuvši doktoricu, pa i Jasna koja je sedela pored mene i stavila mi ruku na rame.

"Drago mi je da to čujem", izdahnula sam osetivši kako mi teret pada sa srca.

"Hoćeš da tebi skinem okovratnik? Mislim da neće biti problema", klimnula sam glavom, zahvalna što ću napokon moći da protegnem vrat.

"Teodora, nemaš pojma koliko sam ti zahvalna na svemu što radiš za Vuka. Nema reči kojima mogu da ti zahvalim", rekla je čim sam izašla iz sobe osećajući se slobodno zbog skinutog okovratnika.

"Sve je u redu. Nemojte da mi se zahvaljujete. Bitno je samo da on bude dobro", klimnula je glavom i prihvatila me u neočekivan zagrljaj.

Rebra su me malo zabolela od naglog stiska, ali je ubrzo prošlo. Obgrlila sam svoju slomljen ruku oko nje i pomazila je po leđima kao znak da se ne brine.

"Baš si zlatna. Vidim zašto te je zavoleo", nasmejala sam se i zahvalila se, nakon čega smo videli kako Vuk izlazi iz sobe nasmejan.

Jasna je odmah ustala, dok je meni trebalo malo više vremena.

"Šta još kaže doktorka?", upitala je ona svog sina.

"Nije još sigurno, ali najverovatnije ću se svega setiti", brzo mu je skočila u zagrljaj, vrišteći od sreće poput tinejdžerke. Nakon što su se odvojili je mene pogledao, prišao mi, pa me obgrlio oko vrata, a ja njega oko struka.

"Čim se setim ću da ti odgovorim na mnoga pitanja", srećno sam se nasmejala, pa uz njegovu i Jasninu pomoć krenula ka izlazu iz bolnice.

devoted to