Četvrti jul 2020.

Otvaram oči, ali me zaslepi svetlost koja se probija kroz vrata terase, pa ih odmah zatvaram. Još par puta otvorim i zatvorim oči, i kada se naviknem na svetlost krenem da razgledam po sobi. U početku mi je bila nepoznata, ali sam se već par trenutaka kasnije setila svega.

Prespavala sam kod Uroša koji, izgleda, nije tu... Ustajem iz kreveta i uzimam telefon sa noćnog stočića. Tek je jedanaest. Od kada on ustaje tako rano?

Izlazim na terasu, ali on nije ni tamo. Izlazim iz njegove sobe i silazim niz stepenice. U dnevnoj sobi zateknem njihovog oca kako priča na telefon i gleda laptop u isto vreme. Oduvek sam se pitala kako to radi. Ja jedva mogu i na telefon normalno da pričam, a da mi misli ne zalutaju. Čuo me je, okrenuo se ka meni i nasmejao mi se.

"Dobro jutro, Tea. Nisam znao da si tu", rekao mi je dok sam mu prilazila. Na trenutak sam zaboravila kako sam obučena, ali kada sam videla da sam zaspala u garderobi od sinoć bilo mi je lakše. Iako znam ovog čoveka oko sedam godina, i kao otac mi je, bilo bi mi neprijatno da se ispred njega pojavim u pidžami.

"Dobro jutro, Matija. Uroš me je pitao sinoć da prespavam pošto već neko vreme nismo uspeli lepo da se ispričamo", nasmejala sam se, pa mi je on klimnuo glavom, izvinuo se i nastavio sa radom.

Nisam htela da ga ometam tako da sam otišla do kuhinje, gde me je na pultu čekao pripremljen doručak sa porukom.

"Otišao sam nešto do grada sa Dušanom. Vratiću se do jedan. Mihailo ti je tu pa budi s njim dok ne dođem. Izvini, ali bilo mu je hitno."

E to je to. Tek su sad čudni. Jebaću mu ja mater. Šta im je svima?!

Iznervirano sam krenula ka Mihailovoj sobi, usput prošavši pored tri sobarice i kuvarice. Koliko ih ima?

Upala sam u Mihailovu sobu na šta se štrecnuo. On sedi na trosedu koji se nalazi u podnožju ogromnog kreveta i drži džojstik. Igra PlayStation. Prevrnuo mi je očima i vratio pogled na TV koji se nalazi tačno ispred troseda sa dva ogromna zvučnika sa njegove obe strane.

Primetila sma da mu je kosa razbarušena, što znači da sam zaboravila da mu ispletem kikice.

Kako sam glupa...

Uzfahnula sam i uzela drugi džojstik sa zvučnika i sela pored Mihaila na trosed.

"Pa... Šta igramo?", pitala sam ga tako da je on izašao iz GTA V, ustao i uzeo drugi CD.

***

Odigrali smo dve partije FIFE 21 koja, naravno, nije još bila u prodaji nego je njihov tata dobio od nekog njegovog partnera iz San Franciska.

Kada smo krenuli treću, pošto je rezultat izjednačen, Uroš je ušao u sobu. Za razliku od mene, veoma smireno i imao je osmeh na licu. Šta si sad uradio?

"Šta si sad uradio?", Mihailo me je pretekao i pitao ga isto ono što je i meni bilo na pameti.

"Dovršio sam neke stvari, ništa bitno", rekao je i napravio neki kontakt očima sa Mihailom koji nisam shvatila.

Ja ne znam da li oni mene smatraju glupom ili šta. Ako misle da taj kontakt očima neću primetiti, a pritom Uroš toliko raširi oči da je malo falilo da mu oči napuste očnu duplju.

Ustala sam sa troseda, i legla na Mihailov krevet. On i Uroš imaju dosta slične sobe. Sve su u sivom i crnom, što mi se jako sviđa. Crni kožni trosed, bela vrata, kupatilo, sve im je to isto. Samo što u sobama imaju svoje stvari koje im znače ili su obeležile neki deo njihovog života.

Mihailo ima gomilu CDova, medalja sa raznih takmičenja i slično.

Dok Uroš više voli da gleda filmove, serije i da čita. Bilo mi je jako čudno u početku pošto je muško, ali sam vremenom shvatila zašto voli da čita. Bilo je mnogo jasnije nakon što je i mene uvukao u svoj mali svet.

Uroš i ja smo slični po mnogim stvarima, pa tako često delimo i ista mišljenja.

Čitanje za nas predstavlja beg od realnosti. Potrebno nam je to. Tako da oboje volimo da čitamo naučnu fantastiku. Naučna fantastika je najbolji način da se pobegne od realnosti. Ja volim da čitam i romantiku, dok on baš i ne. Ali i pored toga uvek nađem način na koji ću ga naterati da pročita neku knjigu.

Uglavnom mislimo da je čitanje nešto što nas oslobađa. Delimo mišljenja sa likovima iz knjiga i prolazimo kroz neke trenutke njihovih života. Često ih smatram pravim ljudima, lutam u mislima i zamišljam šta bi bilo da se neki stvari nisu desile.

Oduvek sam bila tip osobe koja je razmišljala o tome šta bi bilo-kad bi bilo. Tako odvlačim sebi pažnju sa stvarnosti, i volim to da radim.

Takođe volim da zavlačim sebe ne potrebnim životnim pitanjima i situacijama. Razmišljam o tome šta se sa nama desi kada umremo, da li postoji raj, pakao? Kako ljudi znaju toliko o tome ako nisu bili tamo? Ko je dao ime brojevima, a ko dao Zemlji dan rođenja?

Volim da razmišljam o tome iako je nepotrebno. Tu nalazim beg.

"Pa, šta ste radili?", pitao je Uroš kad je seo na mesto gde sam, do malo pre, ja sedela. Uzeo je džojstik i nastavio partiju gde smo Mihailo i ja stali.

***

Oko podneva sam se vratila kući, i dalje u onom šorcu, majici i njegovom duksu. Nisam se tuširala kod Uroša tako da sam samo proletela kroz dnevnu sobu usput se javivši bratu i mami koji sede na garnituri u dnevnoj sobi.

Brzo sam se popela uz stepenice i ušla u sobu. Sa sebe sam skinula njegovu trenerku i ostavila je na krevet, dok sam drugu garderobu bacila u korpu za veš.

Nema šanse da ću duks da mu operem. I dalje se oseća parfem.

Ušla sam u kupatilo i odvrnula slavinu na kadi da se napuni. Vratila se u sobu gde sam uzela veš i telefon stavila na punjač pošto mi se još sinoć ispraznio.

Kupatilo je bilo puno pare i ogledalo se već zamaglilo. Zavrnula sam vodu i sipala ulje s mirisom vanile. Moje omiljeno. Uvek imam par bočica u kupatilu. Zavisnik sam.

Ušla sam u kadu, glavu naslonila na ivicu i zatvorila oči.

***

Nakon što sam oprala kosu, izašla iz kade i obukla crnu majicu na debele bretele i crni teksas šorc.

Vratila sam se u kupatilo, uzela fen i sela na krevet. Izvukla sam punjač iz struje, uključila fen i uzela telefon.

Neće da se upali. Nemoj sad da mi se pokvariš. Opet. Nije se upalio tako da sam samo izvukla karticu i objavila mu vreme smrti. Bila sam jako vezana za ovaj telefon. Imam ga već par godina. Pa, šta ću mu ja. Počivaj u miru.

Jebote! Tek mi je sad u glavu ušla informacija da sad nemam telefon!

Moram da sredim toliko stvari oko rođendana i on sad našao da mi crkne. Jebem ti ja mater šugavu ko te izmisli.

I dalje mokre kose, besna silazim niz stepenice i trčim do mame.

"Mama! Gde si!?", derem se i zateknem i nju i Dušana kako sede tamo gde sam ih videla i prošli put.

"Imam ogroman problem", rekla sam tužnim glasom.

"Šta je bilo? Jesi dobro? Nešto te boli?", krenula je da me zasipa pitanjima, dodiruje čelo i obraze.

"Ma ne. Dobro sam ja. Mislim nisam", rekla sam dok sam sklanjala njene ruke s moje glave, a Dušan je umirao od smeha.

"Šta se ti smeješ idiote jedan?! Crko mi telefon, a ti mi se tu smeješ", krenula sam da se derem i zavalila se u fotelju.

"Crk'o ti je telefon? Ja mislila nešto ozbiljno, nemoj da me plašiš tako. Daću ti pare pa idi kupi novi. Taman to računaj kao poklon za rođendan", Dušan je prevrnuo očima i mirno rekao.

"A gde planiraš da kupiš telefon? Da voziš za Beograd?", pitao je na šta sam se namrštila.

"Pa da", rekla sam i udarila ga po glavi kao znak da uključi mozak.

"Nemoj da se voziš do tamo zbog telefona. Uzmi neki moj sad, a naruči sebi novi", klimjula sam glavom na tu ideju. Čim sam ga udarila, odmah  je rekao nešto pametno. Trebala bih češće da ga udaram po glavi.

"Odmah ću ga naručiti, samo mi reci gde ti stoje stari telefoni?"

"U mojoj kancelariji gore. U staklenom ormaru. Videćeš ih na polici", rekao je i vratio pogled na televiziju.

Bacila sam pogled na mamu koja je samo slegla ramenima i uradila isto što i Dušan. Okrenula sam se i otišla do njegove kancelarije koju je sebi napravio kako bi mogao da radi od kuće kada je to potrebno, što je retko, zato što je on obično zadužen za sastanke.

Ušla sam u sivu kancelariju ispunjenu belim nameštajem. Odmah pored vrata nalazila se staklena komoda, iznutra sive boje. Pored su bila dva stola sa po četiri fioke. Ogroman radni sto nalazio se u sredini prostorije iza kog se nalazi veliki prozor. U uglovima sobe su bile kutije sa papirima, fasciklama, priborom za štampač...

Okrenula sam se ka sivoj komodi i prvo što mi je zapalo za oko bili su ključevi od kola. Barem mislim da su od kola. Nikad ih pre nisam videla. Ne, definitivno nisu od kola.

Ovo je Yamahin logo! Jebote! Crni Dušane, mnogo toga ćeš da objašnjavaš...

devoted to