Dvanaesti jul 2020.

Uz pomoć mame, odlažem zadnje poklone od rođendana na svoje mesto. Nakon toga silazimo niz stepenice, ručamo, te se vratim u sobu.

Rođendan je prošao vrlo dobro sinoć. Mama je zadovoljna. Par partnera želi da obnovi ugovor što ide u našu korist. Dušan je takođe ostvario dobre rezultate na sastanku, tako da se vraća sutra kući.

Dobila sam još neke informacije što se tiče fakulteta, tako da u Beograd odlazim krajem septembra. Uroš i ja ćemo deliti njegov stan u početku, barem dok ja ne kupim svoj. Ne mogu da nađem ni jedan u blizini fakulteta, tako da ću biti u njegovom neko vreme.

Marko i Mihailo su jutros otišli u Moskvu pošto je Mihailo morao da pokupi neki ugovor, te se Marko ponudio da ide sa njim. Pošto im ugovor nije hitan, rekli su da će ostati tamo par dana...

Večeras izlazimo oko devet zato što je Aleksa otišao do Subotice i vraća se tek kasnije, pa smo rekli da ćemo ga čekati.

Nika je rekla da će doći za petnaestak minuta zato što ima nešto bitno da mi kaže, a pošto je prošlo već dvadeset, počinjem da se brinem gde je, ali ona već u sledećem trenutku uleće u sobu.

"Evo me", kaže nakon što se baci na krevet pored mene.

"Ma nemoj", kažem sarkastično, pa se nasmejem. Nakon par minuta tišine i Nikinog usporavanja disanja pošto je, verovatno, trčala do ovde, pitala sam je: "Šta si htela da mi kažeš?"

"A da. Zaboravila sam što sam došla", rekla je, pa joj je osmeh obasjao lice. Sela je u tursku sed pa se skroz okrenula ka meni, dok sam ja sela u isti položaj kao ona. Udahnula je par puta, zbog čega sam krenula da se pitam da li joj je dobro.

"Uroš me je pozvao na sastanak", rekla je kroz osmeh, dok sam ja podigla levu obrvu.

"Pa dobro. Nije to ništa novo. Stalno te je zvao na sastanke. Zašto bi sad bilo drugačije?", ugrizla je donju usnu, što me je navelo da saberem dva sa dva.

"Ne. Ne. Ne, ne, ne, ne, ne! Pristala si jel da? O hvala Svetom Petru!", rekla sam, pa se prekrstila, a zatim, uz veliki osmeh se bacila na Niku koja se kikotala zajedno sa mnom.

"Kad idete? Gde? Šta ćete da radite? Dobro, ne želim baš da znam šta ćete da radite. Moramo da proslavimo", krenula sam da pričam ubrzano, pa sam skočila iz kreveta i krenula ka kuhinji usput pričajući sama sa sobom uz veseli kez na licu.

Ušla sam u kuhinju i iz frižidera izvadila dva piva u limenci, te se popela nazad u sobu. Nika je sedela na krevetu i gledala u telefon smešeći se.

"Šta nam kaže Uroš?", pitala sam je dok sam sedala na krevet pored nje i pružila joj limenku koju je rado uzela.

"Kako znaš da je on?", pitala me je, otvorila pivo i popila poveći gutljaj.

"Smejala si se kao nadrogirana, pa recimo da sam pogodila", rekla sam, pa pustila tečnost iz limenke da mi klizi niz grlo.

"Rekao je da me vodi u Beograd. Da ćemo tamo otići u neki restoran ili slično. Ja jedva čekam", rekla je i, smešeći se, nabila glavu u jastuk. Neko vreme sam razmišljala da li da je ovo pitam, pa kada sam posle par minuta skupila snage dozvala sam je imenom dok je ona sklonila jastuk sa lica.

"Da li se on tebi sviđa?", pitala sam je, na šta je njoj pao osmeh sa lica i zagrlila je jastuk i dalje u drugoj ruci držeći limenku piva.

"Nisam sigurna. Čudno se osećam u vezi s njim. Prema Urošu sam oduvek osećala neku simpatiju samo sam to odbijala da priznam. Svesna sam toga sada. Tačnije od tvog rođendana. Nisam sigurna šta osećam", rekla je slegnula ramenima i tužno se nasmejala.

"Da li ti srce ubrzano zalupa kada se nasmeje? Kada vam se pogledi sretnu? Kada mu vidiš neku iskru u očima dok tebe gleda? Kada te dodirne? Da li se pored njega osećaš kao da tu postojite samo vas dvoje? Da li nekad osetiš neku toplinu oko srca kada te pogleda? Ili te počasti svojim najlepšim osmehom? Da li izgubiš razum kada dotakneš njegove usne? Osetiš se ispunjenom kada je tu? Kao da ti ništa drugo ne fali?", pričala sam gledajući kroz prozor ni ne shvatajući šta sam upravo sve rekla.

Nika me je gledala spuštene vilice. Ne znam da držim jebeni jezik za zubima.

"Da li... Vi... Vi ste se poljubili?", pitala me je sa dozom uzbuđenja i čuđenja u glasu.

Obično joj sve govorim. Nemam razloga da je lažem jer znam da će biti na mojoj strani, ali nešto mi govori da ovo trebam da držim za sebe. Ako nisam rekla Vuku, ne trebam ni njoj...

"Ne. Mislila sam na tebe i Uroša", moje neverovatne moći laganja su opet spasile stvar. Videla sam joj da mi baš i ne veruje, ali je prešla preko toga i promrmljala jedno mhm.

"Pa? Osećaš li?".

"Većinu da", rekla je i zacrvenela se, te kako bi to sakrila je prinela limenku usnama i otpila još jedan gutljaj tečnosti iz nje.

Eto Uroše. To što si se napio na mom rođendanu bio ti je najbolji potez u životu...

***

Nika je otišla pre sat vremena uz izgovor da ide da opere kosu, tako da sam ja uzela laptop i uključila The 100. Prvi put sam ovu seriju gledala sa tatom. Te godine kada je otišao...

Voleo je da razmišlja o budućnosti. Stvarima koje nam donosi i kako će se buduće generacije boriti sa time. To i ja volim da radim.

Nisam imala hrabrosti da nastavim da gledam ovu seriju. Imali smo zajedničkog omiljenog lika. Bila je to Raven. Svaki put kada se desi neka scena sa njom se setim tate, tako da, sve do sada, nisam imala hrabrosti da nastavim da gledam seriju...

Nakon dvadesetak minuta zazvonio mi je telefon. Bio je nepoznati broj. Namrštila sam se i povukla zelenu slušalicu.

"Halo", rekla sam, te pauzirala epizodu.

"Ej Tea", rekao je, zbog čijeg zvuka glasa srce brže zalupalo. Pojačavalo je tempo i jačinu udara, tako da sam pomislila da može da ga preko slušalice čuje kako lupa.

"Odakle ti moj broj?", pitala sam zadihano, i ujedno prvu stvar koja mi je pala na pamet, da bih sebi dala vremena da se smirim.

"Uroš mi je dao na rođendanu. Pre nego što smo se napili", diši Tea, diši...

"Pa... Šta je bilo?", pitala sam nakon što sam smirila disanje. Koliko je moglo biti smireno.

"Moramo da pričamo, Tea. Ne mogu o ovome preko telefona. Mogu li da dođem po tebe?", pitao me je sa dozom nesigurnosti u glasu koju sam čak i preko slušalice mogla da osetim.

"A... Ja... Možeš".

"Dobro onda. Doći ću po tebe za sat vremena", rekao je, kao da je osetio da se nalazim u haosu. Ovo neće biti lako.

"Super! Mislim... Važi", pozdravio me je i prekinuo vezu, a ja sam se iste sekunde udarila po čelu.

Opet si providna. Bravo.

Trčeći idem ka kupatilu bacajući garderobu sa sebe. Odvrćem vodu na tušu, pa ulećem u isti.

Nakon što operem i osušim kosu u rekordnom vremenu iz ormara izvadim crni teksas šorc i običnu belu majicu na kojoj je, u predelu srca, malim crvenim slovima ispisana kratka rečenica.

Obula sam crne čarape, te izašla iz ormara. Telefon sam stavila u zadnji džep šorca, vratila se u kupatilo te oprala zube, stavila parfem i očešljala kosu tako da mi je u blagim valovima padala oko lica. Braon oči sam istakla maskarom, te vratila sve na mesto i izašla iz sobe.

Imam još deset minuta. Ovo je definitivno rekord. Sišla sam niz stepenice, te videla mamu kako sedi u dnevnoj sobi i čita knjigu.

"Mama idem ja!", javila sam se te ušla u hodnik i iz ormara izvukla patike.

"Dobro! Vidimo se!", rekla je te sam izašla iz kuće. Ispred kuće je bio parkiran isti onaj BMW 840 u kom sam ga videla da sedi sa Zvezdanom.

Izašla sam i zatvorila kapiju za sobom, te otvorila vrata kola i bez da ga pogledam ušla u ista.

Nozdrve mi je ispunila aroma njegovog parfema pomešana sa mirisom svežeg omekšivača. Osetila sam njegov pogled na sebi, ali sam se bojala da ga uzvratim. Nakašljao se kao da se zabavlja, tako da sam se okrenula ka njemu. Zastao mi je dah. Nisam ga videla par dana, a izgleda kao par meseci.

"Hej", rekao je i, kunem se, da se nisam zaustavila na vreme, uzdahnula bih od lepote njegovog glasa.

Kada mi se nasmejao, tako da mu se male jamice momentalno nacrtaju na licu, srce mi je preskočilo par otkucaja. I kada sam pokušala nešto da kažem, shvatila sam da mi je grlo previše suvo, tako da sam dala sebi par sekundi, dok je on svoj pogled prikovao za moje oči, a moj se očajnički trudio da ne uhvati njegov.

"Hej", rekla sam začuđujuće mirnim glasom, te mu se nasmešila kutom usne i pogled opet prebacila na put.

Tokom vožnje smo razmenili jedva par reči kada mi je rekao da idemo u kafić koji se nalazi u sklopu kluba Hype.

Sama pomisao na to veče mi je bila dovoljna da se refleksno uhvatim za usnu. Sama pomisao na to šta se desilo kada smo izašli iz kluba. Mnogo stvari je tamo počelo. Stvari koje nikad neće biti završene...

Parkirao se ispred kluba, tako da sam odmah izašla iz kola, pošto se već mogla osetiti tenzija koja je, iz minuta u minut, postajala sve jača.

Krenuli smo prema ulazu u klub pored kojih je stajao jedan od članova obezbeđenja, te klimnuo glavom čim me je video i otvorio vrata.

Klub je bio prazan. Otvara se tek za par sati. Sada je to običan kafić. Seli smo za šank, te je on naručio Coca Colu, a ja limunadu.

Nisam ni primetila da sam sela na istu stolicu kao onu noć. Odjednom kao da su sećanja oživela. Mogla sam ponovo da osetim njegovu ruku na struku. Scene te noći su mi se nizale sve do trenutka kada sam mu sela u krilo, kada sam osetila njegove ruke na struku, obrazu, u kosi.

Scena kada sam osetila usne na svojima. Usne za kojima sam toliko žudela od kada sam ih prvi put videla.

Zakašljao se pored mene tako da sam pogled s poda, momentalno prebacila na njegove oči, što je bila loša ideja, tako da sam odmah skrenula pogled.

U tim očima se nalazilo nešto što mi nije dalo mira. Nešto toliko snažno, da ako više od dve sekunde držite pogled za njih, to nešto će vas sčepati i nećete naći izlaz iz tih dubokih zelenih očiju. Bojim se da je mene, to nešto, već odavno sčepalo.

"Pa, o čemu si želeo da pričaš?", pitala sam nakon par minuta gledajući u flaše različitih pića stavljenih na police, koje su pričvršćene za zid.

"Ne znam kako to da te pitam...", rekao je, nakon čega sam mogla da čujem kako sa stola podiže čašu, te je posle par sekundi vraća na sto.

"Rečima", bila sam drska. Bez određenog razloga. Bila sam ljuta na njega. Opet bez određenog razloga. Da li zato što se nada da se ništa nije desilo? Da li je želeo da se ubije zbog trenutka kog se i ne seća? Da li sam mu toliko odvratna?

Uzdahnuo je i opet popio gutljaj svog pića, pa rekao: "Tea, moraš da budeš iskrena. Molim te".

Sačekao je par sekundi dok je meni pogled i dalje bio pričvršćen za flašu viskija koju bih, trenutno, rado popila na iskap samo da zaboravim na stvari koje se upavo dešavaju.

"Da li se nešto desilo između nas dvoje?", pitao je sa velikom dozom nesigurnosti u glasu. Besno sam se okrenula ka njemu i pogledala ga direktno u oči što je začudilo i mene i njega.

"Da li bi ti to promenilo nešto?", pitala sam sa velikom dozom ogorčenosti i ljutnje. Glasno je progutao knedlu, te rekao nešto. Nešto što znam da će ostaviti dubok trag na mojoj koži, a i na srcu.

Oči su mu postale hladne. Kao da su sakrivale nešto, ali nije bilo to ono što me je ubilo. Ubila me je jedna reč. Dva slova. Dva slova koja će zauvek ostati nožom napisana na mom srcu.

"Ne".

devoted to