VUK IVKOVIĆ

Osamnaesti jun 2024.

Bol u vratu me razara, ali bolje to nego da se probudim u onom krevetu...

Idem do kuhinje, uzmem lek protiv bolova, pa odmah krenem do maminog stana usput uzevši telefon.

Gledam na sat u kolima gde vidim da je tek sedam, i da Teodora ne bi trebala još da bude budna.

Ulazim u stan gde zatičem samo mamu, pa polako zatvaram vrata ne želeći da probudim malu.

"I?", pitala je radoznalo.

"Mogu li prvo do kupatila? I ako možeš kafu da mi skuvaš", klimnula je glavom te se zaputila ka kuhinji, dok sam ja iz moje stare sobe uzeo neku garderobu i ušao pod tuš dopustiši toploj vodi da me malo smiri.

Još mokre kose sedam za sto, gde me čekaju mama i kafa koja je zamirisala celu kuću.

"Šta ti je rekla?"

"Da je zadržala Teodoru samo da bih ja ostao sa njom", stavila je ruku preko usta prigušivši jecanje, tako da sam brzo ustao i obgrlio je oko ramena.

"Pusti je. Teodori neće ništa zafaliti. Ima mene, tebe, imaće puno prijatelja... Biće sve u redu", klimnula je glavom, te me pustila da se vratim na stolicu.

"Kako ćeš Teodori da kažeš?", pitala je tiho.

"Ne znam. To sam mislio tebe da pitam. Ne mogu da joj kažem da je mama ne želi", klimnula je glavom kao da me razume, pa se zagledala u svoju kafu.

"Smislićemo nešto", znao sam da nema vremena za smišljanje i da moram to što pre da joj kažem. Već u sledećem trenutku sam čuo blago otvaranje vrata, te i nju kako sa igračkom u ruci i trljajući okice izlazi iz sobe.

"Tata!", rekla je slatkim glasom, te mi sela u krilo nakon čega sam je poljubio u teme i nasmejao se.

"Ćao mala", počela je da se osvrće oko sebe. Odmah sam znao koga traži tako da sam spojio pogled sa maminim, ali nisam znao šta sam u njima želeo da pronađem.

"Gde je mama?", pitala je Teodora zbunjeno.

"Malena, mi nećemo više živeti zajedno", osetio sam kako su joj se mišići zgrčili ispod moje ruke.

"Zašto?", pitala je tiho.

"Još si mala da bih ti objasnio, malena. Sve u svoje vreme", rekao sam ne znajući šta drugo da kažem.

"Jesam li ja kriva? Nisam bila dobra?", jako sam je zagrlio kada je počela da plače. Mazio sam je po leđima i govorio da ne plače.

"Nisi ti kriva, malena. Samo smo mislili da će biti bolje da živimo odvojeno. Nemoj da se brineš", klimnula je brzo glavom ostavivši glavu na mom ramenu, a rukice oko mog vrata.

"Hoćeš da idemo ti i ja na sladoled?", odmah se nasmejala i klimnula glavom brišući suze.

"Tata?", dozvala me je nakon što sam je obukao i podigao u svoje naručje.

"Molim, malena?", osmehnuo sam joj se, te mahnuo mami, nakon čega smo izašli iz stana.

"A hoću ja živeti sa tobom?", pitala je sumnjičavo me gledajući svojim zelenim okicama.

"Naravno, mila. Pa gde bi tata mogao bez tebe?", nasmejala se, te me obgrila jače oko vrata dok sam silazio niz stepenice.

"Hoćeš sada malo sama da šetaš?", upitao sam je, te je klimnula glavom i spustila se dole.

Uhvatila me je za prst celom svojom rukom na šta sam se nasmejao, pa je pitao koji bi sladoled htela.

"Jagodu i vanilu!", viknula je, zbog čega sam se nasmejao.

"Znaš kome je to još omiljeni sladoled?"

"Kome?", pitala je zbunjeno.

"Da li se sećaš one Teodore koju smo sreli u radnji pre par meseci?", klimnula je glavom još uvek zbunjena.

"E pa njoj".

"Ona je baš dobra. Hoću li moći da je upoznam?", pitala je znatiželjno, te me povukla za prst želeći odgovor. Široko sam se nasmejao, pa je povukao prema radnji.

"Hoćeš. Možeš sutra ako hoćeš", veselo je vrisnula, nakon čega je ušla u radnju, kupila i meni i njoj sladoled, pa mi ga pružila.

***

Nakon što smo Teodora i ja ušli u stan, a ona otrčala do svoje babe, pozvao me je Dušan.

"Oj", javio sam se veselo.

"Gde si ti do sada?!", odmakao sam malo telefon od uveta da ne bih osetio kako krvari od njegovog dranja.

"A gde bih trebao da budem?", pitao sam ga zbunjeno.

"Pa je l' se ti drogiraš? Zar ti nije Teodora rekla da dovodim devojku kući? Trebaš da dođeš na večeru", kao oprečen sam skočio sa kauča usput vadivši garderobu iz ormara.

"Jebiga, skroz sam zaboravio. Tu sam za petnaest", samo mi je prekinuo vezu, te sam otrčao pod tuš, istuširao se, obukao i ušao u kunjihu još uvek se oblačeći.

"Gde ideš?", pitala me je mama.

"Zaboravio sam na večeru kod Teodore i Dušana večeras, pa idem kod njih", klimnula je glavom.

"Ova mala je već zaspala. Baš si je izmorio", slatko sam se nasmejao pa otišao do sobe u kojoj je spavala.

Poljubio sam je u čelo, lepo je pokrio, te tiho izašao iz iste.

"Vidimo se", mahnula mi je nakon čega sam izašao polako zatvorivši vrata za sobom.

U roku od dva minuta sam se pojavio ispred njihove kuće, te pozvonio.

Tea mi je naglo otvorila vrata zbog čega sam se štrecnuo, a i ona kada me je videla.

Obukla je crne pantalone i malo širu belu košulju. Progutao sam knedlu, te prebacio pogled na njeno lice koje je skeniralo moje.

Zaigrano sam podigao obrve čisto da bih probio malu tenziju koja je strujala među nama.

Izmamilo mi je osmeh na lice to kako je oblizala usne. Mogao sam da vidim trag svog ugriza na njima, zbog čega sam se zakašljao usput pročistivši grlo, i za nijansu smanjio želju da je opet ugrizem.

"Ćao Tea", rekao sam još uvek promuklim glasom zbog čega sam imao želju da otčupam sebi jezik.

"Vuče", klimnula mi je glavom kao znak pozdrava, te se odvojila od vrata kada sam ušao u kuću i zatvorio ih.

Prišao sam joj bliže, te video kako guta knedlu zbog moje blizine.

Poljubio sam je u obraz, okrznuvši njene usne svojima na jedan mali trenutak.

Zaledila se u mestu, zbog čega sam se široko nasmejao, a ona vratila u normalu.

Krenula je ispred mene, tako da sam pokušavao da gledam negde okolo kako bih smirio strasti.

Čim smo ušli u kuhinju sam ugledao poznatu braon kosu i oči. Široko sam raširio svoje ne verujući da ću dobiti novu šansu da je vidim.

"Pa vidi ti ko je to", široko se nasmejala, te zaobišla sto i krenula da mi prilazi.

"Nikolina?", rekao sam još uvek začuđen, ali joj čvrsto uzvratio zagrljaj kada mi je prišla.

"Nisi verovao da ćeš me opet videti? Nisam ni ja", odgovorila je nakon što sam odmahnuo glavom. Još jednom sam je pogledao, te je opet zagrlio.

"Baš mi je drago da te vidim. Mislio sam da nikad neću dobiti priliku da ti se zahvalim", nasmejala se, te me ćušnula do glavi.

"Nisi mi ni svoje ime rekao tada", nasmejao sam se setivši se toga.

"Vuk Ivković", klimnula je glavom, te smo se rukovali i dalje se smejuljeći kao neka deca. Obratili smo pažnju na ostale kada smo čuli nakašljavanje.

"Vi se poznajete?", pitali su Teodora i Dušan u isto vreme oboje me streljajući pogledom.

"Ispovedao mi se u nekom kafiću pre par godina", ona je odgovorila pokušavši da me izvuče iz ove situacije.

"Čekaj... O njoj si pričao?", pitala je pokazavši prstom prema, sada, zbunjenoj Teodori. Prostrelio sam Nikolinu pogledom, zbog čega je stavila ruku preko usta ne verujući šta je saznala.

"Čekaj... Kako se ti sećaš toga?", pitala je Teodora zbunjeno, ali je moj odgovor prekinuli otvaranje vrata.

Već u sledećem trenutku su ušli Teodorina mama, Uroš i Nika.

Dobro je.

"Ćao Vuče", pozdravila me je njihova mama zagrljajem, pa i Nika, a Uroš potapšao po ramenu.

"Kako ti je glava?", pitao je posprdno na šta sam se nasmejao skrenuvši pogled.

"Čekaj... Ne seri", dao sam mu glavom znak da ćuti, pa je tako i uradio, ali nije uspeo da obuzda smeh. Samo me je zagrlio, opet potapšao po ramenu, te otišao da se upozna sa Nikolinom.

"Sedite", rekla je njihova mama sevši na čelo stola. Dušan je seo sa njene desne strane, a Nikolina pored njega. Tea je sela pored nje, a ja brže bolje preko puta Teodore. Okrznula me je pogledom kada sam tu seo, ali sam video tračak osmeha na njenom licu.

Nikol je sela do mene, a sa njene druge strane Uroš.

"Pa pričajte mi. Kako ste se upoznali?"

***

Nisam mogao da skrenem pogled sa Teodore celo veče. Jedini put kad sam morao bio je kada sam saznao da je Nikol trudna, pa sam ustao da čestitam.

Ostatak večeri sam kroz jedno uvo slušao razgovor, dok mi je ostatak tela bilo usredsređeno samo na, sada već, ženu preko puta mene.

Još uvek se činila tako detinjsto. Za mene će uvek imati devetnaest godina. Kao kada sam je upoznao. Činilo se kao da se skoro desilo, iako je prošlo skoro četiri godine.

"Vuče?", dozvala me je Nikolina preko stola.

"A? Molim?", doveo sam se u red brzo pokušavaši da izgledam kao da nisam gledao u Teodoru proteklih sat vremena.

"Šta je na kraju izbilo iz svega onoga?", pitala je puna znatiželje.

"Džabe ga pitaš kada ni on ne zna", rekao je Dušan, dok je Teodora ćutala izbegavajući moj pogled.

"Kako misliš ne zna?", pitala je Nikolina zbunjeno me pogledavši.

"Izgubio je pamćenje pre dva meseca", rekla je Teodora, zbog čega je Nikolina stavila ruku preko usta.

"Nemoj sad da dramiš, ispričaću ti kasnije", klimnula je glavom, te sam pokrenuo drugu temu kako se ne bih izlanuo i rekao da se sećanje vratilo.

***

"Vuče, duguješ mi objašnjene!", viknula je dok ju je Dušan povlačio u svoju sobu, tako da sam joj odmahnuo rukom, pa se okrenuo prema Urošu koji me je mrko gledao.

"Molim?", pitao sam ga znajući da ga nešto zanima.

"Dođi", pratio sam ga do dnevne sobe ostavivši Nikol, Teodoru i njenu mamu u kuhinji.

"Kada ti se sećanje vratilo?", pitao je čim smo ušli u sobu.

"Juče".

"Što joj nisi rekao?", pitao je verovatno misleći da sam idiot.

"Nisam imao kada. Mislio sam sad nekako da joj kažem", klimnuo je glavom.

"Nemoj da je povrediš opet. Mislim da ne želiš da ti opet pretim smrću, lepo smo se slagali ova dva meseca", nasmejao me je način na koji je to rekao.

"Rešio sam sve sa Zvezdanom sinoć, a ćerci sve danas objasnio. Barem to da neće više živeti sa majkom", slegnuo sam ramenima.

"Kako je podnela to? Zvezdana?"

"Zatekao sam je u stanu sa Peckovićem. Prvo je plakala, pa mi rekla kako je zadržala dete samo da bih ja ostao pored nje", užasnuto je odmahnuo glavom.

"Neka, baš su se našli", podigao sam obrve složivši se.

"Ja ti želim svu sreću sa njom. Znam da te voli, ti voliš nju, samo da ne zajebeš još nešto i otkriješ da si još nekoj napravio dete i biće super", odmahnuo sam glavom.

"Daj čoveče. Ne spominji mi to. Ne želim ni da zamišljam", nasmejao se mojoj gadljivoj faci.

"A sad ćeš i ti postati ćale", još šire se nasmejao zbog toga.

"A jebote, hoću. Je l' ti bilo teško?", slegnuo sam ramenima.

"Ona je meni pomogla da se, na neki način, vratim na noge. Ti ćeš dobiti dete sa ženom koju voliš. Mislim da će sve biti kako treba".

"Nadam se, brate. 'Ajde vidimo se sutra", potapšao me je po ramenu, pozdravio, te zajedno sa Nikom izašao iz kuće.

"Deco, ja vas ostavljam. Baš sam umorna", nasmejao sam se, te stao pored Teodore.

"Laku noć mama", rekla je ona.

"Laku noć, gospođo", stavila je ruke preko ušiju.

"Ako me još jednom nazoveš gospođo... Neće se dobro završiti", klimnuo sam glavom i nasmejao se, nakon čega je otišla u svoju sobu, ostavivši mene i Teu same.

"Hoćeš kod mene?", pitala je, te sam klimnuo glavom i popeo se za njom, pa zatvoro vrata njene sobe kada smo ušli.

"Moramo da pričamo", rekla je brzo.

"O čemu?", pitao sam ne upalivši svetlo. Soba je bila obasjana mesečinom, koja ju je osvetljivala toliko da mogu da vidim njene usne sa kojih ni u jednom trenutku nisam skrenuo pogled.

"O onome od juče", gledao sam način na koji joj se pomeraju usne dok priča. Mamio me je zvuk njenog smeha kog sam se na slušao prethodnih par sati. Mamio me je svaki njen pokret, pogled, dodir.

Sklopio sam oči setivši se njenih usana koje sam juče okusio. Bile su mekane, baš kao što sam i zamišljao godinama.

Kao da je znala o čemu razmišljam, njeni gornji zubi su došli u kontakt sa njenom donjom usnom, što me je odvelo preko ivice izdržljivosti.

Brzo sam joj prišao ne dajući joj vremena za razmišljanje niti za neki korak.

Išao sam prema njoj sve dok ona nije nogom udarila od ivicu kreveta. Spustio sam je na isti, te se naslonio na svoje laktove gledajući je kako ubrzano diše.

Lagano sam prešao prstima po njenoj koži osetivši koliko je vrela. Kao da bih mogao da se opečem kada bih je duže držao.

Polako sam se spuštao do njenih usana, ali mi nije dozvolila da nastavim svoju igru, već je sama preuzela.

Odlučno je spojila svoje usne sa mojima, što me je nateralo da zaječim kroz poljubac. Nežno mi je provlačila prste kroz kosu, pa je i uvrtala oko svog prsta.

"Vuče", promrmljala je zadihano, te opet spojila svoje usne sa mojima.

"Mhm", gladno sam je ljubio ne želeći da odvojim svoje usne od njenih.

"Ne možemo...", promrmljala je, ali nije prekidala kontakt usana.

"Pričaćemo ujutru".

"Može", odgovorila je, nakon čega sam sa njenih usana prešao na vrat, pa opet spojio svoje usne sa svojima ne želeći da je pustim.

Niti ću. Ikad više...

devoted to