Treći jun 2020.

Protrljam oči pokušavajući da se razbudim, te prestanem čim mi kroz misli prođu jučerašnja dešavanja. Odmah sam se razbudila i otvorila oči.

Vrisnula sam kada sam videla Uroša na fotelji kako me mirno posmatra. Već u sledećem trenu je mama uletela u sobu pitajući zašto vrištim, na šta sam joj pokazala rukom na Uroša, a ona je svojom odmahnula i izašla iz sobe.

"Šta radiš ti ovde?", pitala sam na šta je tužno odmahnuo glavom, te seo u podnožje mog kreveta.

"Šta si radila sa Vukom juče?", zainteresovano je podigao obrvu na šta sam samo prevrnula očima.

"Ono što i ti radiš svako veče", raširio je oči ne verujući šta pričam.

"Šališ se. Jel da?", pitao je užasnuto ispravivši leđa.

"Za koga ti mene smatraš?", odahnuo je shvativši da nisam bila ozbiljna, ali nedugo zatim je bes zamenio njegovo olakšanje.

"Nemoj da se zajebavaš sa tim stvarima!", povisio je ton, na šta sam se uspravila.

"Poznaješ ga dva minuta. Nemoj da se upuštaš ni u šta! Ne znaš ni da li ima devojku ili iskorišćava devojke kad stigne!"

"Misliš kao ti".

"Molim?", iznenađeno me je pitao.

"Šta moliš? Ne vidim zašto se dereš na mene nisam ništa uradila?!", ustala sam sa kreveta i otvorila vrata terase, te izašla napolje, a on za mnom.

"Što ga braniš? Ne poznaješ ga", pitao je naslonjen na vrata terase i ruku prekrštenih preko grudi.

"Zato što se ponašaš idiotski i nerviraš me", nasmejala sam se i odmah vratila namrgođeni izraz.

"Jesi mu ispričala nešto?", s njegovih čokoladnih očiju, prebacila sam pogled na moj auto parkiran u dvorištu u koji bih sad volela da uskočim i pobegnem odavde.

"Tačno sam znao. Ne možeš svima da pričaš šta ti se desilo! Vidiš kako ona kučka to koristi protiv tebe!"

"Izađi napolje", rekla sam smireno još uvek gledajući u kola.

"Molim?", sad se i on smirio, te sam ga pogledala u oči.

"Jako me nerviraš. Zamolila bih te da izađeš napolje", lažno sam se nasmejala.

"Jesi se ti zaljubila u njega možda?"

"Šta?", počela sam da se smejem što ga je, izgleda, još više iznerviralo.

"Kako mogu da se zaljubim u nekog koga ne poznajem?", pitala sam začuđena, gledajući u njegove oči.

"Upravo si sebi rekla to. Ne poznaješ ga, a na pitanje daj sama sebi odgovor, očigledno ga imaš", pogledao me je još jednom, te se vratio unutra, nakon čega se čulo samo lupanje vratima.

***

Otišla sam do frižidera i izvadila mleko kako bih sebi napravila kafu pre nego što uzmem da jedem. Otvorila sam kesicu i njen sadržaj prošla u šolju, te je, do pola, napunila hladnom vodom, pa zatim, do vrha, dosula mleka.

Nakon toga sam izašla u dvorište i sela na stolicu, te uzela telefon.

ivkovic_vv: Ejj, u koliko večeras?

Njegova poruka bila je prva stvar koju sam videla kada sam otključala telefon. Srce mi je jače zalupalo, a osmeh se automatski pojavio na licu.

Nakon što sam primetila šta sam uradila, odmahnula sam glavom par puta, te se smirila.

adamovickaa: Ne znam još ništa. Dođite oko šest

Čim sam poslala je pregledao poruku i dve sekunde kasnije odgovorio.

ivkovic_vv: Važii

Srce mi je zaigralo.

Teodora... smiri se.

Ponavljala sam tu mantru par puta dok nisam došla sebi, javila sam mojima da izađu u šest, te nastavila da ispijam ovu hladnu tečnost.

***

Nakon doručka, popela sam se gore i krenula da se istuširam, ali me je u tome sprečila figura mog dragog brata.

"Jebote, ajde pazi malo kuda ideš", rekla sam mu, a on je razočarano odmahnuo glavom.

"Kakav je to rečnik za jednu devojku... Sramota", rekao je sa velikom dozom lažnog razočarenja u glasu.

"Baš znaš da kvariš raspoloženje".

"To mi je posao. Nego, hteo sam da pričamo o nečemu", rekao je na šta sam podigla pogled i spojila ga sa njegovim. U njima se videlo nešto čudno, ali sam mu, bez obzira na to, klimnula glavom.

"Idem na more u ponedeljak", rekao je tako da je zvučalo kao da se oslobađa nekog tereta. Trepnula sam par puta da bih se uverila da ne sanjam, a zatim se i uštinula, ali nije pomoglo.

"Meni je rođendan u ponedeljak", rekla sam, dok mi je glas bio na ivici jecaja. Nisam mogla da zamislim rođendan bez njega. Jeste da se ponekad svađamo i da me nervira, ali zna koliko mi je teško da podnesem taj dan od kako je tata otišao.

"Znam, žao mi je. Ali idem tek uveče. Tačnije u utorak ujutru, oko tri. Biću tu za tebe, molim te nemoj da plačeš", rekao mi je a ja sam se samo privukla u njegov zagrljaj. Trebalo mi je to.

Posle par minuta sam se izvukla iz zagrljaja i pogledala ga u oči koje su mi upućivale onaj njegov tužni pogled.

"Nemoj tako da me gledaš. Biću dobro", rekla sam mu i uputila kiseli osmeh, pa otišla pravac pod tuš da se smirim.

Znala sam da treba da ide opet na more skoro, samo nisam znala da će baš sada. Već je bio na moru i tek se pre dve nedelje vratio, pa opet otišao na sastanak, tako da mu sad stalno nabacujem kako nikad nije kući, ali ima i on svoj život. Treba to da poštujem.

Kada sam se opustila i smirila izašla sam iz tuša, oprala zube i očistila lice, što sam sve zaboravila jutros.

Zavalila sam se u krevet nakon što sam se opet obukla u svoju pidžamu. Uzela sam telefon i krenula da razmišljam šta da radim do ručka, pošto nikad nisam ustala ovako rano.

Pogledala sam u telefon nadajući se da ću videti propušten poziv od Uroša, ali nema ničega.

Izdahnula sam, te ustala sa kreveta i uzela laptop kako bih pogledala neki film da bi mi brže prošlo vreme. Ušla sam u Netflix i pustila The Notebook za koji sam čula da je jako dobar.

***

Posle dva sata sedim u krevetu, sklupčana, okružena maramicama i svojim jecajima. Uživela sam se u film. Previše. Šta bih ja dala da imam ovakav život, ali nisu život filmovi. Tamo se uvek sve završi super zato što režiseri tako žele. Tako i u knjigama. Serijama. Svi oni nam opisuju koliko je život predivan i kako može biti bajka, ali nije. Svet je surov.

Nakon što sam bacila maramice u kantu i nakon što sam se umila pozvala sam Uroša da bih se izvinila, kad već on nije prvi pozvao.

"Molim?"

"Ćao Uroše", izdahnuo je, te odgovorio.

"Ćao Tea", nazvao me je Tea. Dobro je.

"Izvini Uroše. Nisam htela da se posvađamo stvarno", rekla sam opet zaplakavši.

"Nemoj da plačeš Tea, molim te. I ja sam bio iznerviran, izvini", opet sam izduvala nos, te se usredsredila na Uroša.

"Sad sam gledala neki film pa sam emotivnija znaš. Pošteno sam se isplakala", nasmejala sam se od muke, dok se on, kako sam čula, udario po čelu.

"Zašto plačeš zbog tih sranja? Bolje da sam ti ja pričao kakvu sam šamarčinu primio od Niki juče, pa da plačeš sa mnom", suze su u momentu nestale sa lica i zamenio ih je smeh koji mislim da je mogla čuti i mama na drugom kraju kuće.

"Ne seri. 'Ajde dođi da mi ispričaš", rekla sam i dalje se osmehujući.

"Ne mogu sad... U nekoj sam gužvi. Možda kasnije", rekao je dok mu se raspoloženje momentalno promenilo. Postao je baš nervozan, ali kako nisam htela da ga pritiskam da mi kaže šta radi, popustila sam.

"Pa... Dobro? Onda neću da ti smetam. Vidimo se".

"Da, da. Ne taj, ne taj! Lepši je crni", vikao je na nekoga dok je sanjao telefon sa uva, te se već u sledećem trenutku prekinula veza.

Još par sekundi sam osluškivala blago pištanje u jednakim razmacima kao znak da je prekinuo vezu.

U redu...

Ostavila sam mu poruku u kojoj sam pitala da li je sve uredu, na šta sam posle par sekundi dobila odgovor u kom je rekao da je samo u nekoj gužvi, da će me nazvati kasnije i da se ne brinem. Prihvatila sam to kao odgovor da se ne bih zamarala time, pa sam sišla u dnevnu sobu gde mi je na ugaonoj garnituri sedela mama i gledala nešto na televizoru.

"Ćao mama. Šta gledaš?", okrenula se ka meni i nasmejala mi se.

"Evo neki film na televizoru, izgledao mi je zanimljivo pa sam uzela da pogledam", rekla je sa osmehom na licu.

Kada sam malo bolje osmotrila televizor, shvatila sam da sam gledala taj film pa sam se nasmejala.

"Gledaš Little Italy? Da, baš je dobar film gledala sam ga pre par meseci", rekla sam, a ona me je zbunjeno pogledala i kao da se u trenutku nečeg setila pa je samo frknula kroz nos i dodala.

"Pa naravno. A šta ti nisi gledala?", samo sam se nasmejala, onako psihopatski, i uskočila u fotelju.

"A gde je gospodin otišao?", pitala sam mamu misleći na Dušana.

"Nemam pojma. Rekao mi je da ide do Beograda po nešto ako sam ga dobro razumela, ali nisam sigurna. Nazovi ga pa ga pitaj, taman da znam da li će biti tu na ručku", rekla je, te sam klimnula glavom i popela se gore po telefon.

U Beograd? Bez mene, a ne ide poslom? Sramota.

Ušla sam u sobu i pozvala ga.

"Halo?"

"Zdravo Dušane. Zašto mi nisi rekao da ideš u Beograd? Mogla sam da odem one patike da kupim", nisam mu dala priliku da odgovori ni na prvu pitanje kada sam krenula da ga spopadam drugim pitanjima.

"'Ajde mir. Otišao sam nešto da obavim i nisam planirao da se zadržavam, tako da, i da si znala da idem, ne bi išla sa mnom zato što se ne bih vratio u dva popodne, nego u dva ujutru", rekao je, pa sam se samo nasmejala.

"Dobro, to je istina. Ali svejedno mogao si...", naglo sam ućutala zato što mi se učinilo da čujem poznat glas u pozadini,"...jeli to Uroš sa tobom?".

"Kakav crni Uroš? To je... Moj drug Matej... Svratio sam kod njega malo, ali sad krećem kući tako da...", rekao je, kao da se i nije trudio da zvuči ubedljivo, na šta sam samo promumlala jedno mhm, ali odmah zatim prevrnula očima i vratila se u razgovor.

"Dobro... Ne bitno. Uglavnom, mama mi je rekla da te pitam kad se vraćaš zbog ručka, ali ako sada krećeš stićićeš već za sat vremena"

"Da, da. Biću tu. 'Ajde krećem sad tako da ne mogu da pričam. Vidimo se", rekao je na šta sam uzvratila pozdrav i prekinula vezu.

***

Vibracija telefona pored glave me je izvukla iz sna. Moram da ga skinem sa vibracije. Ali ako išta, neko me se setio.

"Eto i mene neko prvi da se seti", rekla sam, zbog čega je Nika krenula da se smeje.

"Što se smeješ kobilo matora? "

"Nisam te vaspitala da mi se tako obraćaš. Treba imati poštovanja prema starijima", prevrnula sam očima.

"Da si me ti stvarno vaspitala mislim da bih trenutno bila na Maldivima, ležala na ležaljci dok me hlade onim listovima i pila neku limunadu", rekla sam još uvek smoreno što je ona primetila.

"Dobro... To je tačno, al' ajde dolazim za pet minuta pa da vidimo šta je s tobom. Nešto mi ne zvučiš kako treba".

"'Ajde", rekla sam, te prekinula vezu.

Kako sam spustila telefon sa uva, mogla sam čuti lupanje ulaznih vrata, a već par sekundi kasnije videla otvaranje mojih.

Kad je pre došla?

"Evo mene", kaže, te skoči na moje noge koje su do tada bile opružene na krevetu. Jauknula sam od bola kada je svom snagom sela na njih.

"Već si mi jednom slomila nogu, molim te, nemoj opet", ljuto je ustala sa istih čim sam spomenula taj incident.

"Hoćeš li mi to prebacivati do kraja života? Hiljadu puta sam ti rekla da mi je žao. Žao mi je!", nasmejala sam se na njenu reakciju, te noge prekrstika u turski sed.

"Oprošteno ti je s obzirom da nikad više nisi sela na biciklo", prevrnula je očima i sela u fotelju.

"Hajde reci mi šta je tebi? I šta je bilo ono sinoć?", pitala me je i dalje ljuta što sam spomenula lomljenje noge.

Udovoljila sam joj i ispričala sve što se sinoć desilo. Od svađe sa Marijom, pa do šetnje sa Vukom i na kraju do Dušana i Uroševog čudnog ponašanja. Nije me prekidala već je samo klimala glavom i pravila čudne face na neke delove moje priče.

"Kako je tebi zanimljiv život. Meni se nikad ništa ne dešava", krenula je da se mršti, dok sam je ja mrko pogledala.

"Radije bih da imam dosadan život nego poludelu drugaricu, čudnog druga, retardiranog drata i Vuka koga ne znam kako da opišem", odma je krenula da odmahuje glavom.

"Pa ovako. Mislim da je Marija prešla granicu ovog puta. Zna koliko te ono sve pogađa i ona jebeno ne može da drži jezik za zubima. Bio je to jebeni izazov. Kao da sam htela da poljubim Uroša, šamar je dobio zbog toga. A i previše se svađaš sa njom po meni. Dva puta nedeljno je malo previše, mislim da vam treba odmor jedna od druge. A Vuk... Ti si se, drugarice, zaljub...", odmah sam je prekinula.

"Ne, ne, ne, ne. Nisam se zaljubila samo mi je lep. Uskoro krećem na fakultet. Stvarno mi nije potrebno da se zaljubim".

"Ne prekidaj me. Zaljubila si se samo nećeš da priznaš, a i za tvoju informaciju, ne bira se kada i u koga ćeš se zaljubiti. A šta da radiš, ne znam. Najbolje bi bilo da pustiš stvari da idu svojim tokom. Što se tiče ove dvojice pa... Pričaj sa njima. Ne znam. Obično si ti ta koja daje dobre savete, a ja ih usvajam. Nisam ja za ovo", rekla je zbog čega smo obe krenule da se smejemo.

"Da...", rekla sam kada se čulo otvaranje vrata u prizemlju.

Kada je pre došao?

Povukla sam Niku za ruku, te smo krenule da se pozdravimo sa Dušanom. Kada smo sišle on je sa nekim kesama ulazio u dnevni boravak, pa sam mu ih uzela da vidim šta je u njima.

"Ne diraj to!", brzo je rekao i uzeo mi ih iz rukusčepao sve iz ruku, pa sam ga mrko pogledala.

"Izvinjavam se, gospodine", rekla sam i prevrnula očima.

"Ćao Dušane", rekla je Nika, pa je Dušan skrenuo pogled sa mene na nju, nasmejao joj se i privukao je u zagrljaj.

"Ćao Nika".

Kada su se udaljili jedno od drugog primetila sam da je Dušan obukao teksas farmerke i belu majicu kratkih rukava sa kragnom. Pa sam opet pogledala Niku koja je stajala pored njega gledajući me. Ona je nosila teksas šorc i običnu belu majicu.

"Šta je?", pitao me je Dušan primetivši koliko dugo ih gledam sa začuđenim izrazom lica.

"Ako se vi ne dogovarate šta ćete obući, ja ne znam...", nakon mog komentara su samo odmerili jedno drugo i počeli da se smeju kada su shvatili o čemu pričam...

devoted to