Posle odigranih par partija odlučili smo da igramo istina i izazov. Ja sam, naravno, bila protiv te ideje zato što nisam želela da prođem isto kao sinoć, u polu pripitom stanju, ali oni nisu odustajali tako da sam pristala. Usput sam bacila pogled na telefon i primetila da je već prošlo pola deset u šta nisam mogla da poverujem sa obzirom da smo došli u šest.

Odlučili smo da sednemo u krug, tako da sam sela pored Nike, a sa moje druge strane seo je Aleksa koji mi je, za samo ovih par sati postao veoma drag. Sa Nikine druge strane je seo Uroš kome se vidno popravilo raspoloženje kada je seo pored nje.

"Od koga ćemo da krenemo?", pitao je Mihailo koji je sedeo između Marka i Uroša.

" 'Ajmo od Nike", rekla sam sa osmehom na šta me je ona popreko pogledala.

"Može!", rekao je Uroš na šta je sad njega popreko pogledala i mislim da neće baš dobiti neke pozitivne bodove kod nje zbog ovoga. Ali se Uroš okrenuo ka meni i pogledao me sa osmehom tako da sam odmah znala šta trebam da uradim.

"Dobro hajde. Hoću... Izazov", na to su Uroševe smeđe oči poprimile nekakav sjaj, a usme su mu se razvukle u još blistavjli osmeh.

"Pa kada već hoćeš... Imaš izazov da se ljubiš sa Urošem tačno... 2 minuta", rekla sam i nevino joj se nasmešila. Kada sam se okrenula da ostalima vidim reakciju svi su se smejali samo je Marija ustala sa suzama u očima i krenula niz ulicu.

Ne opet...

Rekla sam Aleksi da uzme telefon i da im meri vreme preko štoperice dok ja odem za Marijom. Zatim sam došla do Dušana kome sam dala moj telefon i rekla mu da snima. Samo mi se nasmejao i klimnuo glavom.

Marija mi je već umakla, ali pošto je otišla ovim putem, mora biti u radnji. Nema gde drugo da ode.

Kada sam ušla u radnju bila je kod frižidera sa sokovima i brisala je suze dlanovima. Prišla sam joj, a ona me je samo odgurnula na šta sam zamalo pala.

"Koji je tebi?!", pitala sam je, a ona je besno zatvorila frižider i unela mi se u lice.

"Koji je meni? Koji je tebi čoveče?! Znaš da sam još zaljubljena u Uroša, i ti hoćeš da ga ja gledam kako se ljubi sa Nikol?! E pa prava si drugarica, stvarno... Mislila sam da ćeš mi pomoći da ga vratim, a ti mi još više otežavaš! Da li znaš kroz šta sam sve prološla kada me je bacio kao neku krpu? Ne znaš i nikad nećeš znati zato što si ti oduvek bila mamina i tatina princezica koja je dobijala sve što poželi. E pa neki moraju da se izbore za nešto u životu za razliku od tebe.

Nikad se nisi zapitala kako je meni? Meni koja dolazim ovde da bih se družila sa vama, a pogledaj. Pored vas se ne osećam kao osoba već kao neko propalo kuče koje jedva da ima da jede. Nikad mi pare nisu bile bitne, ali stvarno... To što ti svima prodaješ priču kako si patila kada ti je tatica otišao, a kako i ne bi. Olakšao je sebi kada te je ostavio...", gledala sam je u šoku i neverujući svojim ušima.

"Nikada više nemoj mog tatu da uzmeš u svoja prljava usta, jasno?!", na to je samo podigla obrvu prekrstivši ruke ispod grudi. Desna ruka mi se tresla pored tela imajući veliku želju da, nimalo nežno, uspostavi kontakt sa njenim obrazom.

"Zašto da ne?", cinično see nasmejala nakon čega više nisam mogla da se suzdržim, te sam joj opalila šamar od kog joj se glava okrenula na drugu stranu, a oči u sekundi napunile suzama.

Izašla sam iz radnje ne okrenuvši se više ni jednom.

Možda i ima istine u njenim rečima, ali to joj ne zadaje za pravo da meša mog tatu u ovo.

Da li sam stvarno toliko loš prijatelj? Oduvek sam znala u kakvoj se situaciji nalazi, ali nisam mislila ništa loše... Daleko od toga. Htela sam da pomognem Urošu, nisam mislila nju da povredim.

Krenula sam nazad ka livadi kad sam primetila da mi nešto curi niz obraze. Plakala sam i jecala, ali to nisam shvatala sve do sada. Zna koliko može da me povredi tuđe mišljenje i pominjanje tate, ali opet mi je to uradila.

Ja nisam dobar prijatelj. Nisam uopšte.

I eto. Opet se ljutnja pretvorila u tugu. Kao i uvek.

Došla sam do livade i poželela da odem kući. Telefon sam ostavila kod Dušana, mada mislim da je oko deset. Mama bi znala da nešto nije u redu ako bi me sada videla kući, tako da ću ipak otići malo da prošetam.

Sve sam ih videla kako sede u krugu i smeju se, pa je i meni izmamilo mali osmeh na lice. Prišla sam im. Prvi me je video Vuk i nasmejao mi se, ali mu je osmeh nestao sa lica nakon što je video tragove suza koje sam se svim silama trudila da obrišem. Odmah je ustao i krenuo da mi prilazi, ali ga je Dušan pretekao.

"Šta ti je bilo? Što si plakala?", nisam mu ništa rekla samo sam ga povukla u zagrljaj i naslonila lice na njegove grudi. Mazio me je po kosi, zbog čega sam se malo smirila. Odvojila sam se od njega i videla da ima onaj tužan pogled.

"Nemoj tako da me gledaš, sve je u redu. Ostaviću vas sada, idem malo da se prošetam do centra pa ću kući, vi ostanite. Javiću ti se kada dođem kući", on mi je vratio telefon i opet me povukao u zagrljaj.

"Idem ja sa tobom", kada sam se izvukla iz bratovog zagrljaja, svi smo pogledali Vuka koji je još uvek stojao na nogama.

"Ne, ne moraš stvarno. Samo ti ostani biću ja dobro", rekla sam blago se osmehnuvši da ga uverim u svoje reči, ali on je samo odmahnuo glavom.

"Ma ne, ne zato. Nego mi je mama javila da moram ranije da dođem danas pošto oni idu oko jedanaest na neki rođendan, pa sestru da pazim. Kad već ideš putem centra, mogu ja sa tobom".

Mogla sma čuti kako mi se onaj iritantni glasić podsmeva i govori:

A ti si mislila da hoće tebe da otprati?! Ne zasmejavaj me!

Pa opet počeo da smeje.

Klimnula sam mu glavom, te se on nasmejao kutom usne, a odmah zatim Marko ustao i krenuo da se protivi.

"Pa dobro onda idem i ja pa da ne moraš posle sama do kuće", neprimetno sam prevrnula očima i okrenula se ka njemu.

"Znam sama da se vratim kući. Za par dana punim devetnaest, valjda me neće niko ukrasti", ostali su se nasmejali, dok je njemu tužan osmeh prešao preko lica, te je klimnuo glavom.

"Odosmo onda", mahnuli su nam, te smo nas dvoje krenuli ka maloj uličici koja vodi do centra grada.

Suze su prestale da mi se spuštaju niz obraze, ali su i dalje bili vlažni, tako da sam ih obrisala rukavom duksa.

"Pa... imaš sestru?", pitala sam čisto da bih razbila ovu tišinu koja traje već dobrih par minuta.

"Da... dosta je mlađa od mene. Zapravo petnaest godina mlađa", rekao je i pogledao me.

"Verujem da ti je čudno sad što ide u vrtić, a ti ćeš sad druga godina fakulteta, ako ne grešim?"

"Da, zapravo jeste malo čudno. Kada me vide po gradu da šetam sa njom pomisle da mi je ćerka", rekao je, a ja sam ga pogledala u čudu i krenula da se smejem, te i on za mnom.

"Ozbiljno?"

"Da. Jedna starija žena mi je prišla pre možda dve nedelje i rekla da mi je slatka ćerka. A ja nisam znao šta da kažem, pa sam samo rekao hvala", opet smo se nasmejali, ali ovaj put normalno.

"Nego... hoćeš da mi kažeš zašto si plakala?", pitao me je i pogledao tačno u oči na šta sam se naježila, a srce je preskočilo par otkucaja, tako da sam odmah skrenula pogled na cestu da bih izbegla zelenilo njegovih očiju.

"Pa... Vidiš, Uroš i Marija su bili zajedno pre skoro pet godina...", odmah me je prekinuo.

"Stvarno?"

"Da... Znam. I on ju je ostavio kada je krenuo da se zaljubljuje u Nikol, ali ona njega nikad nije prebolela, a ja kada sam zadala izazov nisam uopšte razmišljala o tome već sam htela da pomognem Urošu pošto ona nikad nije želela da bude s njim. Oduvek ga je gledala kao druga, a on to i dalje nije spreman da prihvati, tako da se i dalje trudi oko nje. Kada sam našla Mariju u radnji ona...", nisam mogla da nastavim. Oči su opet krenule da mi se pune suzama i znala sam šta sledi, ali sam htela da završim, kada sam već počela, tako da sam se malo smirila i nastavila.

"Sasula mi je u lice sve to. Čak se i nadovezala na mog tatu, kako je i dobro što nas je ostavio i...", osetila sam kako se raspadam iznova i iznova govoreći ove reči. Nisam znala šta da radim i kako da se ponašam, sve dok nisam osetila njegove ruke koje me privijaju u zagrljaj.

Kada sam čula Vukov glas kako mi govori da je sve u redu i da mogu da se isplačem, odmah mi je neka toplota prošla telom, te mu uzvratila zagrljaj. Ubrzo sam se smirila, a on me je još uvek držao u zagrljaju. Mutilo mi se u glavi od toplote zagrljaja i mirisa njegovog parfema.

Malo smo se odmakli jedno od drugog, te me je pogledao u oči i nasmejao se, nakon čega sam spustila pogled, osetivši kako se toplota širi mojim obrazima u obliku crvenila, na šta je krenuo da se kikoće. Odvojila sam se od njega, obrisala suze i udarila ga u rame, pa se on uhvatio za mesto gde bi trebao biti živac.

"To boli! Za jednu devojku jako udaraš", nasmejala sam se na to.

"Nisi ti još video koliko jako mogu da udarim...", rekla sam, te smo nastavili put ka centru kroz smeh.

devoted to