VUK IVKOVIĆ

Nakon par minuta se odvojila od mene te me uhvatila za ruke, kao malo dete, i počela da mi priča.

"Sine, znam koliko te boli ovo. Ali zašto si joj napravio dete ako je ne voliš?! To dete je jednaka odgovornost za vas oboje. Ne možeš bežati od toga. Moraćeš da se oženiš. Živiš sa njom... Znam da ti neće biti lako, ali moraš da pustiš tu Teodoru da ide. Ti si izabrao svoj put. Možda ne onaj koji si želeo, ali si ga izabrao. Kada se dete rodi biće ti mnogo lakše. Veruj mi.

Ja sam se isto bojala kada sam ostala trudna sa tobom. Imala sam sedamnaest godina, šta misliš kako je meni bilo... Pitala sam se kakva ću biti majka, da li ću moći da te lepo vaspitam. I sve to je nestalo kada sam te primila u naručje. To dete nije ništa loše uradilo. Znam kakav si. Znam da nećeš ostaviti Zvezdanu da sama diže to dete, ali moraš stvarno da budeš tu. Budi tu za to dete, ako ne za Zvezdanu. Nemoj da mu dozvoliš da odrasta uz oca koji ne brine za njega. Ili nju. Pričaj sa njom. Reci joj ovo što si rekao meni. Objasni joj", pričala je dok sam ja odmahivao glavom. Ovo i dalje ne mogu da prihvatim. Kako bih mogao? Čuo sam vrata kuće kako se otvaraju i brzo se okrenuo kako bih video ko dolazi. Kada sam video Aleksu, ustao sam, te obrisao suze majicom.

"Ostaviću vas", klimnuo sam glavom, te je i mama ustala sa klupe.

"Hvala ti", okrenula se ka meni, blago se  nasmejala i nastavila napred.

Seo sam nazad na klupu, pa i Aleksa par sekundi kasnije.

"Ja njoj ne verujem", rekao je Aleksa prekrstivši ruke na svojim grudima.

"Šta tu ima da se ne veruje? Zadnji put sam i bio sa njom u junu. Posle toga više ni jednom. Onaj dan nakon što me je Teodora odbacila kući posle njenog rođendana. Poznavao sam je deset dana, a već tad mi se uvukla u kožu", rekao sam tužno, te pognuo glavu.

"Ne znam, brate. Devojka bi valjda imala neke simptome koliko se ja u to razumem. Moraš sa sobom to da središ. Ali možda prvo da odeš do Teodore", nemo sam klimnuo glavom, duboko udahnuo i izdahnuo, pa ustao sa klupe.

Aleksa je ustao za mnom, potapšao me po ramenu, pa opet ušao u kuću.

Pre nego bi još neko pokušao da priča sa mnom, ušao sam u auto i uputio se prema Teodorinoj kući.

Pesma koja je krenula u kolima na mom putu prema njenoj kući mi je došla kao još jedna rana. Kao da me neko kažnjava puštajući je...

It's not true

Tell me I’ve been lied to

Crying isn't like you, ooh

What the hell did I do?

Never been the type to

Let someone see right through, ooh

Baby, won't you take it back?

Say you were tryna make me laugh

And nothing has to change today

You didn’t mean to say "I love you"

I love you and I don't want to, ooh

Up all night on another red-eye

We wish we never learned to fly high

Maybe we should just try

To tell ourselves a good lie

I didn't mean to make you cry, I

***

Sedim u kolima ispred njene kuće već petnaest minuta ne znajući kako da joj se pojavim pred oči. Ne znam šta da radim. Da li da odmah završim sa svime, ili da, jednostavno, ćutim i sačekam da budem siguran da li je dete moje.

Naravno da je dete moje. Aleksa mi je napunio glavu glupostima. Bacim pogled na retrovizor, gde vidim svoje oči sada crvene i natečene od plača...

Ponašam se kao dete.

Udario sam sebi blagi šamar da bih došao sebi. Kada sam zadnji put plakao? I, pre svega, zašto sam plakao? Zato što znam da sam uništio svoju moguću budućnost sa Teom, ili zato što sam napravio dete ženi koju ne volim... Sve se skupilo.

Iz ladice sam izvadio sunčane naočare kako bi mi pokrile oči, natečene kao nuspojava prolivenih suza.

Šta ću da joj kažem? Istinu? Laž? Ili samo da uđem i kažem joj: "Hej Tea. Slušaj, ja sam zaljubljen u tebe, i znam da ti osećaš isto, ali sam svojoj pravoj devojci napravio dete i sad ne mogu da budem sa tobom?"

Dobro, Ivkoviću, nema sad vremena za sarkazam.

Duboko sam udahnuo, te uzeo kutiju sa sedišta i krenuo ka kapiji. Bez razmišljanja sam je otvorio, pa nastavio prema ulaznim vratima.

S obzirom da mi je rekla da samo uđem, tako sam i uradio. Izuo sam se i krenuo da se penjem uz stepenice, te se zaputivši ka njenoj sobi. Stao sam ispred vrata, još jednom duboko udahnuo, pa pokucao.

Već sledećeg trenutka mi je otvorila vrata i nagradila me jednim od njenih najlepših osmeha kao znak dobrodošlice i pustila me unutra.

Sela je na krevet, a ja na stolicu pored njenog radnog stola.

Kada sam prošli put bio ovde nisam bio u najboljem stanju, tako da nisam imao vremena, a ni snage da preciznije pogledam ovaj prostor. Svetlo rozi zidovi su pružali sobi neku čistinu i nežnost, a opet snagu i energiju. Nije ovo jedna od onih dečijih soba... Slike na zidovima su ti mali delovi njene ličnosti koji je čine posebnom.

Bacio sam pogled na krevet, te me je u trenutku malo zabolela glava, zbog čega sam zatvorio oči pokušavši da uklonim bol, ali svakako nisam mogao da zaustavim slike koje su velikom brzinom prolazile kroz moje misli. Jedine što sam uspeo da razaznam jeste nekakav drečavo crveni odraz i ovi zidovi pokriveni mesečinom.

Šta je to bilo?

Nakon par trenutaka sam se umirio, te mi je Tea ponudila da mi donese sok koji sam rado prihvatio. Video sam kako ustaje i kreće ka nekoj maloj vitrini, te je otvara, a jedina stvar koju mogu da vidim jesu desetine flaša napunjenih zelenkastom tečnošću. Uzela je dve, te meni pružila jednu, a drugu uzela za sebe. Tiho sam se zahvalio, otvorio flašu i otpio gitljaj.

Sad vidim zašto ovoliko voli ovaj sok.

Na sto sam stavio kutiju sa krofnama koju je ona sa ljubavlju u očima uzela u ruke, otvorila i pomirisala. Mogao sam da osetim kako mi blagi osmeh prelazi preko lica kada je počela da jede.

"Prijatno", rekao sam, te me je ona nežno pogledala i zahvalila se.

Naočare još uvek nisam skinuo, niti planiram.

Zavalio sam se dublje u stolicu razmišljajući šta da radim, kako da se ponašam. Da li da joj kažem to što moram? Ili da sačekam još neko vreme?

Šta bi ona uradila da joj se ovako nešto desilo? Da li da je pitam to? Bez detaljisanja? Mislim da previše uživa u krofnama da bi stvarno obratila pažnju na moje reči, tako da su one samo napustile moja usta.

"Tea? Mogu li nešto da te pitam?", bacila je pogled na mene, pa promrmljala jedno mhm i nastavila da jede.

"Čitam jednu knjigu. Zanimljiva je tema pa sam hteo da čujem šta ti misliš o tome", brzo je klimnula glavom, sada me već gledajući sa zanimanjem.

"Jedan muškarac, zaboravio sam kako se zvao u knjizi, bio je sa jednom devojkom već tri godine. Mislio je da je voli dok nije upoznao drugu. Sa  njom je provodio vreme i vremenom se zaljubio, pa je zavoleo. Zavoleo ju je za jako kratak period. Shvatio je da je to što oseća prema njoj mnogo jače nego što je ikada osećao prema njegovoj devojci. Shvatio je da su osećanja obostrana, te je odlučio da raskine sa devojkom i da bude s njom, ali nekako da je ne povredi. Kada se dogovorio sa njom da se nađu i da joj kaže da želi da raskine ona mu je rekla da je trudna. Treći mesec. Od kada je upoznao tu drugu devojku ni jednom nije bio sa njegovom devojkom, tako da se ispostavilo da je zatrudnela baš pre nego što su se oni upoznali", da... Sad kada slušam sebe kako ovo pričam, zvuči kao turska serija.

"Nisam pročitao dalje. Šta ti misliš sa kim bi on trebao da bude? Sa ženom svog ne rođenog deteta? Da se oženi njome iako je ne voli i provede sa njom ostatak života? Ili sa devojkom koju voli i ostavi ženu kojoj je potreban na cedilu, ali udovolji svom srcu i bude srećan?", neko vreme me je bledo gledala još uvek žvaćući krofnu.

"Gde si našao tu knjigu čoveče? Previše je dramatična", histerično se nasmejala, te uzela još jedan zalogaj krofne i zagledala se u zid dok mi je odgovarala na pitanje.

"Kao prvo. Da sam ja on, nikada ne bih napravila dete ženi koju ne volim, ali ga opet razumem zato što je mislio da je to ljubav. A sad... Nisam sigurna. Možda da prvih par godina provede sa njegovom devojkom dok dete ne odraste toliko da shvati, ali ne verujem da bi ga ta devojka čekala toliko dugo. Da ostavi ženu svog deteta svakako nije opcija. Mislim da bi trebao da svoju sreću stavi sa strane i detetu pruži život kakav zaslužuje. Dete nije krivo jel' da?", rekla je, te me pogledala i slegnula ramenima, pa i ja nju kroz naočare. Verovatno ne vidi ispod crnog stakla mojih naočara, ali nadam se da oseti. Kao što i ja osećam.

Pogledi kao da su nam se stopili u jedan. Njen kestenjasti i moj zeleni.

Srce mi je krenulo lupati bržim tempom usput zaboravljajući na reči koje mi je upravo uputila. Nakon par sekundi sam skrenuo pogled s njenih očiju na njene usne koje su me polako dozivale sebi.

Više puta sam imao želju da ih dodirnem. Da spojim svoje usne s njenima. Da osetim da li su toliko mekane koliko izgledaju. Dozivale su me sebi, a ja sam odolevao. Ne znam kako. Kako mi to uspeva. Skamenio sam se dok sam je gledao ne davajući sebi mogućnost da ustanem i prilepim njene usne svojima. To nije rešenje. Doneće mi samo još veći problem.

Ali jebote...

Pročistio sam grlo i pokušao da se namestim u stolici koja je odjednom postala jako neudobna.

Učinilo mi se da je mali osmeh prošao njenim usnama, ali nisam mogao biti siguran zato što je već sledećeg trenutka odlučila da završi svoj obrok.

Dok sam je gledao njene reči su mi mutile um.

Da li sam spreman da odustanem od nje? Znam da me ne bi čekala toliko dugo. To nije opcija. A ne mogu ni da ostavim Zvezdanu da sama odgaja dete.

Ne mogu da razmišljam o tome. Ne kada je ona pored mene. Ne kada se ovako osećam dok sam ovde. Osećam se sigurno. Kao da su svi problemi negde iza mene iako su ovde. Vrebaju i čekaju pravi trenutak da me napadnu.

Ako joj kažem istinu nikad više neće želeti da me vidi. A ja nisam spreman da je izgubim... Iako je nikada nisam ni imao.

Gledajući je kroz tamna stakla naočara znao sam da odluku ne mogu da donesem dok sam ovde. Na sigurnom.

Kada sam skupio dovoljno snage rekao sam joj da bih trebao da krenem. Prvo mi se učinilo kako vidim tugu unutar njenih očiju, a već trenutak kasnije odlučnost i razumevanje.

Nemoj biti tužna, lepotice. Takva nam je sudbina.

Nervozno je klimnula glavom pokušavajući da izgleda smireno. Obrisala je ruke od butine te se zaputila ka vratima koja je širom otvorila, pa izašla, a ja odmah za njom.

"O, da", okrenula se ka meni već kada smo sišli na donji sprat.

"O čemu si ono hteo da pričamo? Rekao si da ćeš mi javiti kada. Hoćeš sada da pričamo?", pitala me je zainteresovano, dok sam ja mogao da osetim kako me nešto probada kroz levi predeo grudi.

"Nebitno. Pričaćemo neki drugi put", namrštila se, ali klimnula glavom i nastavila napred.

Nakon što sam se obuo, okrenuo sam se prema njoj da je pozdravim dok još imam snage, a ona me je, ostavivši bez teksta, privukla u svoj topli i nežni zagrljaj.

Brzo sam se pribrao i čvrsto je privukao sebi udišući njen miris dok mi je kroz glavu prolazila ne željena misao.

Uživaj dok možeš. Ovo će ti verovatno biti zadnji put da je držiš u zagrljaju...

Da... Verovatno.

Jako sam prislonio usne u njrnu kosu, te se odvojio od nje dok još imam snage.

"Jesi li dobro Vuče?", pitala me je baš u trenutku kada sam krenuo iz kuće.

Ne pitaj me to, molim te.

"Jesam, Tea ne brini. Čućemo se", rekao sam nesiguran da li ubeđujem sebe ili nju.

Brzim korakom sam napustio dvorište, te seo u auto i odvezao se, ne davši sebi vremena da se predomislim.

Već je bilo kasno kada sam shvatio kuda idem. Već sam se nalazio na autoputu, iako sam to primetio tek posle dvadesetominutne vožnje istim. Besno sam skinuo naočare i bacio ih od suvozačeva vrata, pa se već sledeće sekunde čuo zvuk razbijanja stakla od unutrašnji deo vrata.

Duboko sam udahnuo i pustio svoje misli da teku nenormalnom brzinom, dok sam puštao radio.

Muzika me je još više dotukla. Koju god pesmu pustio, pronalazio sam se. Pustio sam da ide. Kada već neko mora da me kazni za ovo što sam uradio, neka bude to muzika...

devoted to