Htela sad da se sve ovo završi što pre, tako da sam ga prva napala. Svoje srebrne karte sam usmerila ka njemu sa željom da seču. Uspeo je da izbegne svaki napad a da čak ni ne izvuče mač. Napadala sam ga sa celim špilom sem sa dve karte i čekala savršen trenutak. Kada mi se ukazala prilika, napala sam ga iz slepog ugla sa one dve karte. Uspeo je da ih izbegne, ali ne pre nego što sam ga posekla malo po obrazu.

  -Nije loše, ali nije dovoljno da bi uspela mene da pobediš. -, rekao je i brzim korakom mi se približio da nisam imala vremena ni da reagujem kako treba. Svom snagom me je udario pesnicom u stomak i izbio mi sav vazduh iz pluća. Savila sam se zbog bolova i on je to iskoristio da me udari u leđa zbog čega sam pala na tvrdu zemlju.

  -Sto godina si premlada da bi mogla da se boriš sa mnom. -

Htela sam da ustanem, ali me je sprečila njegova noga na mojim leđima.

  -Mislio sad da nećeš ovako brzo da izgubiš, ali izgleda da sam te precenio. -

Pojačao je pritisak noge zbog čega mi je bilo teže da dišem. Osmehnula sam se.

  -Zašto se smeješ kada ćeš umreti? -

  -Imam ja par keca u rukavu. -, rekla sam i izvadila kartu iz rukava. Zasvetlela je i umesto nje je sada bio Badi koji se odmah prebacio u borbeni mod. Napao ga je što je nateralo Mortea da se malo odalji od mene. Iskoristila sam to vreme da se podignem na noge. Perlice oko ruke su mu zasvetlele i u sledećem trenutku se u njegovoj ruci pojavio mač.  Zamahnuo je jednom mačem i time napravio duboku ranu na Badijevom stomaku.

  -Badi! -, viknula sam. Pretvorio se u kartu koju sam uhvatila u letu i vratila je u torbicu. Nisam se nadala da će ovo biti lako, ali nisam ni očekivala da bude ovoliko teško.

  -Zašto nam ne bi obojici učinila uslugu i bez borbe stavila svoju glavu na panj? -

  -Samo sanjaj. -, rekla sam samouvereno iako se nisam osećala tako. Nisam znala kako ću uspeti da pobedim, ali moram. Ovo je svet gde postoje mađioničari i magija, zašto onda ne bi postojala i čuda?

Uzela sam jednu zlatnu kartu i u sledećem trenutku se u mojoj ruci nalazila katana, što je izazvalo njegov glasan smeh.

  -Ozbiljno planiraš da se boriš sa mnom sa mačem? Izgleda da stvarno želiš da umreš. -

Krenuo je na mene tako da nisam imala izbora sem da se branim i idem unazad sve dok leđima nisam udarila o drvo. Zamahnuo je mačem koji sam izbegla tako što sam čučnula. Pogledala sam iza sebe i videla kako je presekao drvo horizontalno. Progutala sam knedlu. To sam mogla da budem ja...

  -Ne možeš me pobediti. Ja sam taj koji te je naučio da se boriš sa mačem. Znam sve tvoje pokrete i pre nego što ih napraviš. -

On je taj koji me je naučio... Zna moje pokrete, ali znam i ja njegove! I još me je Ivan učio malo tako da ne zna sve. Možda i mogu da uspem!

Krenula sam da ga napadnem, a on je izbegao tako što se pomerio u stranu. Sada bi trebao da samo zamahne mačem kako bi me posekao. Uradio je baš ono što sam i mislila, i uspela sam da blokiram napad. Nisam gubila vreme i krenula odmah u kontranapad terajući njega da se brani.

Sada bi trebalo da skrene levo dajući mi prostora da napadnem. Taman kada sam se spremila da sprovedem plan u delo, on je reagovao drugačije i probo me u desno rame. Brzo sam se odmakla nazad kako me ne bi ranio još više.

  -Zar si stvarno mislila da neću shvatiti šta radiš? Stvarno jadno Ana.", rekao je uz odmahivanje glavom. Stisnula sam zube zbog bolova koje sam osećala. Nisam mogla da pomeram desnu ruku. Videla sam na njegovom licu zadovoljstvo i sreću zbog moje nesreće.

Krvarila sam mnogo tako da sam morala da okončam ovo što pre. A i nemam dovoljno magije za dužu borbu. I dalje imam jedan kec u rukavu za koji se nadam da će upaliti. Jednostavno mora...

Setila sam se očevih reči kada sam završila sa treningom.

Danas je bio poslednji dan treninga. Osećala sam kako sam ojačala, i bila sam do neba zahvalna Ivanu na tome. Barem se nadam da ću uspeti da pobedim Mortea.

  -Ana, mogu da popričam sa tobom?
Klimnula sam glavom razmišljajući o čemu bi moglo da bude reč.

  -Bitka koja predstoji će biti od velike važnosti ne samo za tebe, već i za sve ostale. Da ne govorim o tome koliko će biti teško. Ne mogu da budem sa tobom u borbi, ali želim samo da znaš da ću navijati i biti uz tebe. -

Zastao je sa pričanjem. Nisam ništa rekla jer sam videla da ima još nešto što želi da kaže.

  -Želim i da ti dam ovo. -

Pružio mi je zlatnu kartu. Odakle mu ovo?

  -Pripada je tvojoj majci. I ona je upravljala kartama, baš kao i ti. Hteo sam da ti dam ovo, jer bi moglo da ti pomogne u borbi, a i želim da znaš da te čuva Anđela. Možda nije više među živima, ali je ona tvoj anđeo čuvar i uvek će paziti na tebe, koji god put da izbereš. -

Bila sam iznenađena. Nisam ovo očekivala, ali moram reći da mi je bilo drago. Uzela sam onu kartu i prošla lagano prstima preko nje. Osetila sam neku toplotu oko srca i val samopouzdanja.

  -Hvala ti. -, rekla sam sa iskrenim osmehom na licu. Videla sam da mu je bilo drago što sam se konačno nasmejala. Od kada sam saznala da je David Morte nisam se nasmejala nijednom. Vreme je da završimo ovo jednom za svagda.

Ovo sećanje mi je pomoglo da povratim unutrašnju snagu. Neću odustati dokle god mogu da stojim. Nisam sama, imam svoje prijatelje i porodicu uz mene. Neću ih izneveriti.

Pretvorila sam mač ponovo u kartu i izvadila drugu koja se u sledećem trenutku pretvorila u veliku vatrenu pticu.

  -Znači to je taj feniks? Dugo ti je trebalo da mi ga pokažeš. -

Ptica je krenula ka njemu velikom brzinom. Stvorila je vatreni prsten oko Mortea zarobivši ga. Krenula sam na drugi deo plana. Izvadila sam zlatnu kartu koja je pripadala mojoj majki. Pojavila se devojka duge haljine braon i narandžaste boje napravljene od lišća, duge zelene kose sa po dva pramena prebačenim napred sa svake strane, i zelenim očima.

  -Kreni Fiora! -

Na moj signal podigla ruku i korenje drveća se pojavilo oko njega ograničavajući mu pokrete. Potrčala sam u vatreni obruč usput zadobijajući opekotine. Izvadila sam džepni nožić iz džepa i zabila ga u njegove grudi. Videla sam mu na licu da je bio iznenađen.

Korenje i plamen su nestali i mediji su se vrati u karte. Njegovo beživotno telo se samo srušilo na zemlju dok se oko njega širila lokva krvi.

Konačno je gotovo. Više neće nikog ubiti ni povrediti. Uradila sam ono što je bilo ispravno.

Zašto se onda ne osećam bolje, već gore?

  -Zbogom Davide. -, rekla sam i okrenula mu leđa dok sam odlazila. Klatila sam se dok sam jedva hodala. Izgubila sam dosta krvi i potrošila sam svu magiju koju sam imala. Trebaće vremena dok se ponovo ne napuni u potpunosti.

Nekako sam imala utisak da je ovo bilo prelako. Jeste da sam jedva pobedila i da sam dala sve od sebe, ali on je nekako prelako izgubio. Možda sam bila pod utiskom svega ili sam samo umislila.

Začula sam Davidov glas što me je nateralo da se naglo okrenem.

Rekao je svoje poslednje reči pre nego što je umro zauvek. Bila sam zbunjena. Šta mu je značilo to što je rekao? Nisam mogla da više tumačim njegove reči zbog vrtoglavice koju sam osećala. Vid mi se zamutio i moje telo je počelo da pada. Pre nego što sam dotakla zemlju neko me je uhvatio u svom naručju.

  -Bila si dobra. -, rekao je poznati glas koji sam odmah prepoznala kao Ivanov. Osećala sam se sigurnom tako da sam se samo prepustila dozvoljavajući tami da me preplavi.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ko se to nama setio da objavi novi nastavak posle pola veka... Izvinjavam se što ste toliko čekali, jednostavno nisam imala inspiracije a nisam htela da pišem na silu i upropastim kraj.
Malo mi lošije idu scene borbe tako da se nadam da sam barem nešto dobro prikazala.
Ostao je samo još epilog. Šta mislite o ovom poglavlju?